Nedelja

Број 13.

Страна 9.

извади мали часовник и према фењеру погледа у њ. „Још он није ту. Ја хоћу — ја морам њих видети!" шапутаху њене усниде и енергични израз појави се на њеном лицу. Снажно повуче за кућно звонде. „Господин Арнт?" отрже се, питајући, с њених усана, кад вратар ступи из своје собе, пред њу. „Молим, изволте унутра". „Је ли господин код кућс?" „Не, господин Арнт ће доћи кроз један час". Она је то знала, али ради опрезности питала је опст. „Хвзла !", чу се кратко, и уздигнуте главе пењаше се преко мраморних степеница покривеним црвеним плишаним теписима. На савијутку степеница, у високим огледалима, између мрачних палми, погледаше испитујућп свој високи стас. Она откопча и дисаше

Милорад Андр. Вујичић бунду и дисаше дубоко са ^ ашњи начелник полициског одељења мин. Унушр У У , г ' Послова, а прсђе начелник окр. моравског. тешко. Као неки уздах оте ' се из њених груди, кроз нему кућевну тишину. Она се пењаше лагано даље. Сад стаде пред

вратима, на којима беше прикуцана посетница са именом Арнтовим. Она ослушну један тренутак. Али се ништа не могаше чути иза дивних, златом окићених врата. Потом зазвони. До ње допре јасан звук електричног звонца. Једна елегантна девојка са кокетном кецељом и пријатељским смешењем упита за њену жељу. „Могу ли говорити са господарем ?" „Господар ће доћи кроз један час — али милостива је код куће. Молим — могу ли јавити?" „Ја сам сродница ове куће —". „О — молим!" рече учтиво млада девојка и пусти даму у један мали салон, „Одмах ћу јавити милостивој' јом , столице љуљаЈке, округли прозори са цветним свиленим завесама, многа мала уметничка дела вишаху о зиду; по намештају и стубовима и по конзолама стајаху дивне укусне творевине. Странкиња није дуго чекала на домаћицу. С пријатним и љупким лицемизиђеу сусретгошћи. Један тренутак немо су се гледале. „Ја вас не познајем. Ви сте сродница —?" „Да, милостива госпођо, тетка вашег супруга, Лона Сарден". „Добро ми дошли, драга Лона", рече свесрдно госпођа Арнт, и пружи странкињи обе руке. „Ја сам на путу и хтела сам провести Бадње вече, овде у Берлину". „То је лепо од вас, што сте и на нас мислили. Мој муж ће се од срца радовати. Зар не — ви ћете нам учинити радо по жељи, и остаћете овог вечера код нас?" Беше нечег необично пријатног у појави, говору и целоме бићу младе и дивне плаве жене, која беше ретка противност Лони Сардеи;

својим грациозним покретима, својом природном љупкошћу беше дражесна појава. „Ви сте врло љубазни, али не знам — ја имам још друго што шта —" одговори Лона збуњено. „Али ћете тек скинути бунду, молим, лепо вас молим —". Госпођа Арнт поможе гошћи да скине скупоцену бунду, она је усрдно замоли, да скине и капицу, што Лона Сарден као оклевајући и учини. „ А сад, драга Лона, хајдмо код деце, која ће се веома обрадовати, што ће поздравити нову тетку. Наши велики близанци се врло лепо занимају. Ако бих смела замолити?" Са тим речима поведе г-ђа Арндт своју гошћу

Чеда Д- Коетр1ћ Испитујући обазираше досадашњи начелник Министарства Унутрашњих кроз низ елегантно намесе странкиња у богатом, Послова, асада начелник окр. смедеревсхог. штених соба, док се не угодном салону. Под је задржаше до дечје собе био покривен дебелим ћилимом, украшеним за играње. нежним цвећем. Мали, дивни рококо намештај, Лона Сарден од једном побледе. Она дипревучен згодном, тешком свиленом матери- саше тешко, као да је морала поднети срчани