Nedelja

Број 13.

Страна 11.

Она је само хтела да види децу, зато је баш и дошла, хтела је само да проведе један час поред своје будућности, своје одвојене среће, и тада опет да иде — непозната. Сада их још више припи уза се. Само им беше неколико месеци када их је напустила. У свом дубоко увређеном поносу јој тада не беше само једанпут тсшко. Она љубљаше децу, с правом материнском љубављу, јер је њега, њиховог оца, почела мрзети. Била је дивне лепоте, јединица једног милионера, однегована од нежног оца, који је полагао сву своју срећу у њу. Опкољена гомилом поштовалаца, који свим могућим срествима хваљаху њену лепоту. Она је била срећна и поносита — она се смејала на све то. Тада дође Курт Арнт. Његов је први поглед освоји. Поглед његовОг продирућег великог плавог ока, потпуно је засени. „Он је!" мишљаше она. Он беше велики трговац. Своју младост проживео је у Јужној Америци. Његова црна коса, његова боја коже беше сасвим контраст његовим оштрим, паметним очима. Он беше исто тако поносит као и она. Знао је да девојке за њим лудују; оне му више излажаху у сусрет, оне се труђаху, да га задобију. Знало се, да он тражи супругу и да гледа с пуно опрезности на свој избор. Његов избор паде на њу. Он је није просио дуго, већ је питао просто: „Хоћете ли, да будете моја жена ?" Тек се тада сломи њена гордост, али продирући победнички поглед његовог ока је прожма и дрхтећи је рекла: „Да, ја хоћу!" Ни једна једина реч о љубави није пала. Она је била његова многозавидна невеста, његова супруга — али о љубави никад не говораху. Она жуђаше за признањем његове љубави црема њој, као путник у пустињи за водом. Она га је љубила топло, жарко, са свима страстима своје природе. Али она то не изговори. Преко њених гордих усана не пређе никад о томе ни једна реч, при чијем би јој звуку, задрхтало срце. Често му је хтела признати, у нежним часовима, али он не говораше, он је живо и страсно љубљаше, али никада не пређе једна нежна реч преко његових усана. Сену јој мисао кроз главу: Он те не љуби. Само ради твога мираза, он те је изабрао међ свима. Ти си била најбогатија међ свима. Курт Арнт сматраше новац као најсилнију моћ на земљи. То је он говорио често. Био је ревносан трговац. Његово богатство множило се под његовим рукама. Свака му шпекулација срећно успеваше. С тога је Лона ускоро увртела себи у главу, да је се он оженио њоме само из шпекулације. Та је мисао страшно мучаше, али она је се не брањаше. Једнога дана она то рече. Он беше блед

као мртвац. Погледа је продирућим погледом и ћутећи оде. „Он држи, да је потребно да те лаже !" го вораше јој рањаво срце. Она га љубљаше жарко, докле год је могла дисати; он беше учтив, хладан, само при столу код куће, а иначе, по цео дан у радњи, а у вече понајвише у друштву. Они се избегаваху потпуно. Осећаху се обоје дубоко рањени; пролажаху једно поред друго немо — свако гордо, да каже и једну реч о том, шта се у њему кува. „То је несносно, ја не могу више!" узвикну она једнога дана, а он је погледа само избиљно, с пуно прекора. Ни једна р^ч противљења не пређе преко његових усана. Она га поче мрзети. Близанци се беху родили, али они не донесоше никакав споразум између оба супружника; живљаху једно поред друго, кривећи у себи једно друго. Она отпутова ради окрепљења свог оронулог здравља у бању. Он остаде код куће, и писаше јој само кратка лаконска писма, без нежности, без речи љубави. Вести о покућанству, о малишанима, и о послузи. Иначе ништа. Свако јој писмо проузрокова по један несносан бол. Она се више не врати. Није га хтела више видети. Он беше помирен са растанком. Она прими на себе кривицу пакосног распуштања. Отпутова једној пријатељици у Швајцарској. Дође и дан поласка на пут. Њој је било све једно, хтела је бити слободна — слободна од њега и свега, ште на њега потсећа. Када је најзад била, што је хтела, распуштеница, пређе је ипак као нека жудња за њим. Али, она беше горда, да попусти жудњи. Шта је имала она, раздвојена жена, још са њим? Она се баци у вртлог отменог света. Путовала је с једног на други крај Европе. Она се смејаше и ћереташе, и занимаше се сваковрсним вештинама. Сликала је, компоновала, слушала је научна предавања ; допуштала је, да је просе као пре, и смејала се на све то, као и пре. 'Гражила је заборав — и нашла га. Године пролажаху. Као неки сан лежао је за њом брак после неког времена. Тада се одједном спреми. Хтела је видети своју децу. Знала је, да је он опет ожењен, од пре пет година, са једном, пуном дражи и умиљатом женом, која је била сасвим сиромашна. Било јој је веома тешко, кад је то чула. Његов други брак не беше никаква шпекулација. Зашто је био први ? Она очајаваше сада — сада када је све било доцкан. Одједном је заборавила смејање. Осећаше се усамљена и сиромашна, и покрај свог својег блага. „Ах, кад би мој отац био у животу",. уздисаше често, али он беше умро скоро одмах после њеног венчања.