Nedelja

Страна 4.

Прој • 12.

И ако се иселише из нашега суседства, Нада је и доцније долазила мојој кући на игру. Идуће године пошао сам у основну школу, а годину дана доцније и Нада. Прве године она ме је редовно очекивала после школе код куће, а идућих година заједно одлазисмо у школу и враћасмо се. То наше дружење трајало је све дотле, док не пођох у гимназију и онда се растависмо за навек. Пуних петнаест година, стицајем прилика, не видех своје место рођења, а за то се време много што-штаизменило у маломе месту на Дунаву. За то време и Нада се била удала за некога Јеврема, предузимача, човека у годинама. У седамнаестој години била је

Снимак г. ЈБубише Валића ЦРКВД У СТДРОЈУГЕ Ј1ЛЛГОРИЧЛНУ (Кумановека каза), задужбина

Дан је био облачан и мутан. Хладна ђердапска кошава брисала је преко поља, а густи облаци наговештаваху скору кишу. То ме није, ипак, спречило да изађем из куће. Пошао сам друмом што води поред гробља. Сретао сам успут чобане са пуним ведрицама млека, сиротињу са крошњом дрва на леђима и ожалошћене бабе и гологлаве старце, што се враћаху с гробља... У даљини је стрчао звоник са гробљанске капеле; са гробља, ограђеног неравним 41рним натрулим плотом, разлегала се запевка; а озго с брда и у шуми одјекивао је бич чобанчета и звоно о врату јарчеву. Узаном стазом, што води из потока поред пута, минуше мимо мене петорица свирача из о-

Већ жена, а у Краља Јмилутина. Слави Св. Ђурђа. Зидана 1280г. Најстарија српска задужбина .блИЖЊега

осамнаесто] мајка. Годину дана доцније умрла је на порођају, оставив за собом женско дете. То дете узе к себи и однегова га мати покојничина. Јеврем се по други пут ожени, али се са другом женом растави и пропи се...

После петнаест година, по свршеноме школовању, дођох родитељима на виђење. Затекао сам своје место рођења са измењеном физиономијом и безбројем за мене нових догађаја. Успомене из доба детињства разбудише се и оживеше, те зажелех да обиђем сву околину, у којој, дететом, проведох најлепше дане. Сутрадан изађох у шетњу ван вароши. Тога су дана биле тројичке задушнице. села: четворица њих са трубама и зурлама под мишком, а пети са великим бубњем на плећима. Уочи недеље и празника долазили су они у варош... Некада, као дете, радо слушах њихову свирку на свадбама и о благим данима. Они су сада журно корачали, хитајући у варош, бојећи се кише. Наставих пут и дођох до самога гробља. Гробљанске вратнице биле су отворене. У углу гробља, поред раке, смотрих попа и безброј жена, а по гробовима овде-онде још по коју бабу, чије се запевке сливаху у једну општу, нејасну. непрекидну запевку. Неке се од њих спремаху кући. Застао сам код улаза у гробљанску порту, те посматрах лепу гранитску пирамиду при самоме уласку на једноме гробу. Из натписа видех да је некадањи