Nedelja

Број 12.

Страна

дај га вратару; добио сам га од једног кочијаша на булевару... За десет суа смео бих се опкладити да ме је преварио. Овај одговор озлоједио је Вердиреа. Толика смотреност, са којом је спроведено писмо до руку Просперових, изненадила га је и збунило. — Би ли могао познати тога носача? — Кад бих га видео, познао бих га извесно. — Слушај, дакле, колико зарађујеш дневно ? — То вам не могу рећи поуздано. Имам веома добру постоју, једно на друго зарадим по 8—10 динара. — Врло добро, ја ти дајем десет динара дневно само за то, да се шећеш, то јест, да тражиш и да нађеш оног носача. Свако вече отићи ћеш у гостионицу код Аранђела на кеју св. Михајла, па ћеш подносити рачун о своме раду и тамо ћеш примати своју награду. Питаћеш за господина Вердиреа. Ако нађеш оног човека добићеш подесет франака. Пристајеш ли на погодбу? — Пристајем драге воље. — Е онда немој оклевату већ на посао. Ма да Проспер није схватао план Вердиреов, ипак поче појимати циљ његових трагања. Нзегов живот зависио је тако рећи од успеха или неуспеха те истраге, па ипак он је готово заборавио на то, него је само посматрао живостан рад свога заштитника, кога је његов отац оставио за собом; дивио се његовој хладнокрвности и поузданости његових логичких закључака; чудио се оним срествима, којима се служи, као и брзини његовог рада. — Дакле још једнако остајете при томе, да су и женске руке умешане у овоме послу? запита Проспер. — Сада још више но икад. Сада знам бар и то, да је та женска побожна, јер има два молитвеника, пошто је један морала упропастити, само да би вама могла писати — И ви се надате да ћете је пронаћи? — Надам се утврдо, драги Проспере; и сад ћу одмах употребити сва срества којима располажем, да то буде. За тим седе, написа неколико врсти на парченцету хартице па их сави и метну у шпаг свога прсника.

— Јесте ли спремни да пођемо код Фовела? запита Проспера. Е па хајдемо те, доручак смо већ зарадили. -- Свршетак прве књиге —

Н д Д д НОВЕЛА Мил. М. Николића

— СВРШЕТАК На неколико дана после бербе, када се нас двоје једнога јутра безбрижно играсмо под зрелим, сувим сунцокретима, поред ограде у нашој башти, позваше Наду њеној кући, али она не хтеде отићи без мене. Код њене куће, било је тога јутра пуно жена и људи. И моја мати и отац беху тамо. Н>ен је отац лежао у кревету, изнемогао и изболовао. Очи су му биле полуотворене, дубоко упале у главу, а крупне грашке зноја облиле му чело. Када Нада дође, њена мати, уплакана подиже је на кревет очев, а мој отац поможе болеснику да се у кревету усправи. Он се једва подиже, загрли кћер и пољуби, а суза му обли јагодице. Он је гледаше дуго и шапуташе јој нешто тихо и испрекидано, да остали једва могаху чути и разумети, па онда леже. Нас децу уклонише из собе, и ми, ћутке, изађосмо и упутисмо се у врбак на Дунаву, где се играсмо до подне тога дана. Благо јесење сунце сијало је кроз проређене врбове круне, жуто лишће опадало је са грана; свила од паучине летела ношена јесењим поветарцем преко поља и Дунава; а чамци пуни кукуруза и шаше низали се Дунавом — докле ми прависмо кућице од песка поред Дунава. У подне је са црквенога торња забрујало звоно и објавило престанак једнога живота. Надин отац умр'о је тога дана. Трећега дана по смрти царинскога чиновника, његова се породица исели из стана до наше куће и настани се чак на крају другога шора. Надина мати остаде са дететом и даље у нашем месту. Живеле су од удовичке пензије.