Nedelja

Страна 14.

Број 12.

8. Ствар поста озбиљна, Немачки листови доиеше необично дирљиве чланке о гоњењу, које врши над мирним немачким становништвом једна варварска, опскурна, непријатељима земље подстрекнута и верски фанатизована маса. Бегеа прогласише за јунака. Он, тих и благ учитељ, који је у удаљеним крајевима царства ширио просвету; он, прави „културтрегер" по сред варвара пао је као прва жртва тога метежа. Срећом стоје иза њега стотине милиона Немаца, који неће допустити и т. д. и т. д. Бартек није ни слутио каква се бура спрема изнад његове главе. На против, био је веома добро расположен. Био је уверен да ће на суду добити парницу. Беге је тукао његово дете и први напао, а осим тога он је нападнут од толиких људи. Морао се тек бранити. Па онда зар му нису каменицом разбили главу? И то коме ? Њему, који је у дневној заповести споменут; њему, који је битку код Гравехота „добио", који се са самим Штајнмецом разговарао и који толике крстове има! Он до душе није могао да појми ни то, како може учитељ Беге, да прети Погњебинцима да ће их ногом газити, а овамо су они у свакој прилици, која им се год указала, били Французе. Што се њега лично тиче, био је убеђен да ће се за њ заузети и влада и суд. Они ће тек знати ко је он и шта је све у рату урадио. Наставиће се.

ТУГА ЈЕДНОГ СТАРОГ РОБНЈАША (од Рхегг-а 1ЈоН-а.) Врло је кратка историја, коју ми је испричао Ив (Иван) једног вечера кад је отишао на пристаниште, да са својом лађом, која је била спремна за полазак, превезе једну групу осуђеника за Нову Каледонију. Међу осуђеницима био је и неки врло стар робијаш (најмање 70 година), који је са собом брижљиво носио неког јадног врапца у малом кавезу. Ив, да би прекратио време, ступи у разговор са овим старцем, који изгледаше

да није рђав, —• али који је био везан ланцем са једним младићем, ружним подругљивцем, који је на врло танком и као крпа бледом носу, имао наочаре. Старац, који је пети или шести пут већ ухваћен како пада у исту погрешку: да по великим друмовима скита и краде, говорио је: „Шта да се ради па да се не краде, кад се је већ једанпут почело, кад се нема ни заната, ни ништа, — и кад вас људи више нигде не требају? А треба добро јести, зар не? — Последњи пут сам осуђен за један џак јабука, који сам у пољу узео, један кириџиски бич и једну бундеву. А зар ме нису могли оставитимолим вас, у Француској да умрем, у ме, сто што ме шаљу тамо, овако остарелог?" И, сав срећан што виде да га неко слуша са сажаљењем, он најзад показа прву што је имао најдрагоценије на свету: мали кафез и врапца. Припитомљен врабац, који је познавао његов глас и који је готово целу годину у затвору, живео је на његовом рамену као на грани... — Ах! с тешком муком је он узео дозволу да га са собом понесе у Каледонију! — А после тога, требала му је згодна крлетка за путовање; набавити дашчице, мало старих гвоздених жица и мало зелене боје да офарба ове и да то све још буде лепо. Сећам се лепо ових речи Ивових: „Јадни врабац! За јело је имао у своме кавезу парче црна хлеба, који се даје осуђеницима. А изгладао је, при свем том, као да је потпуно задовољан : скакао је као ни једна друга тица." После неколико сахати кад су се приближавали транспорту и кад су се робијаши требали укрцати за велико путовање, Ив, који је заборавио овога старца, случајно прође покрај њега. — Држите, узмите га, рече му он, сасвим другим гласом, пружајући му његов мали кавез. Ја вам га дајем; требаће вам, можда, да вас развесели. — Неће, сигурно! захваљиваше се Ив. Напротив, ви добро знате, да га треба понети. То ће вам бити ваш мали друг тамо... — О, рече старац, он није више унутра... зар ви то не знате? он није више ту...