Nedelja

Страна 14.

Број 14.

је мудар човек, који се радо забављао с нама о најозбиљнијим питањима, тако да сам осећала да и ја живим у моћној бујиди времена. Сад сам са свим избачена. Била бих тако захвална за узбудљиво дописивање. С тога, ако имате вољу да ћаскате о сваковреним интересантностима, са једним усамљеним људским чедом, ако би тиме били задовољни, да вам управљам сва питаља, све мисли и посматрања, која корам закључавати у себи, то ми пишите. Уговорно љубавно писмо, зна се, нисам у стању дати непознатом." То му се допаде, то беше природно, истинито. Он одговори одмах, и доби ускоро по том, збијено написане четири стране, које он живо интересујући се прочита неколико пута. Добра нарав и бистар разум, без женског увијања, избијаше у пријатном торокању, по коме се заиста примећиваше, да је писад чезнуо између својих четири узана зида, као и из своје затворености мале вароши, и да је весео, и да је, неколико часака у ревносном забављању и дописивању писац заборавио на своје бављење код тетке и њеног Мопса. Ускоро му постаде највећа радост његовог мирног живота, да гледа свеже, дивне потезе девојачке руке, и када је носио на пошту ново писмо, проводио је цео дан као у некој свечаности. Да би имао што чешће уживања, писаше увек ревносније, тако, да је постепено сваке недеље летео тамо и овамо по један поздрав. Једном, осети већ с поља, да у завоју мора бити измољена фотографија. То беше узбуђујући тренутак за њега. Кад би се пред њим појавило једно врло ружно, без икакве дражи, лице! Како би био разочаран! После дужег оклевања расцепа завој. Тада пусти један узвик: пола радости, пола.забуне. То није могао очекивати: дивна, млада, са свим млада девојачка глава! Насмешљиве граорасте очи, тако слатка нежна усташца. Њој, једва, ако беше двадесет година! Он баци један жалостан поглед у огледало. Како је требало опстати пред овим светлим лицем! Беше му са свим тешко, са свим меланхолично око срца. Укочено је морао посматрати благе црте; он не могаше оставити никако слику, тако му изгледаше љупка. Али ипак говораше с дубоким уздахом да је сада све свршено, и он ће се морати одрећи ове узбудљиве радости. Она му писаше, да ли ће смети да га замоли за његову фотографију, а кад је она види, тада ће зацело, бацити његова писма у ватру и неће му писати више. Беху већ и тамо и овамо испредени неколико нежних, лаг;их љубавних кончића; њих морађаше раскинути, брзо, сурово, јер она беше врло млада; могла је захтевати да је човек, коме она поклони пажњу. — Али он. Она би се смејала, смејала! Није могао заспати од жалости. И ноћу изнађе један очајнички излазак. Имао је још једну фотографију умрлог брата. Павле имађаше неку

непознату породичну сличност, па ипак је био нрло леп човек, који задобијаше својим живим очима и својим живахним изразом сва срца. Кад би послао место своје, слику тада тридесетогодишњег Павла, који је био од природе много више награђенији, него он! Био је на чисто с тим, да ће се истина једнога дана обелоданити, и да ће прво сусретање издати његову превару, које ће му нанети можда прве горке часовз, али то лежаше још у далекој будућнасти. Он не доби на лето никакво привремено одсуство, а његова лепа непозната знао је само име: Марија, које му је она казала — становаше у једној малој варошици у Палатинство (Р{а1з), и била је, дакле, удаљена од њега много, много миља. Они се неће, дакле, ускоро састати. Али на сваки начин ће дописивање и даље трајати, кад би његова слика нашла милости у њеним очима. И ко зна : можда ће га она проучити писменим саобраћајем, тако га ценити и љубити, да ће му опростити, кад би се појавио, као мање успели изданак Ебертеновог породичног типа. Он заиста не имађаше праве храбрости, али ипак изведе потпуно план. Као да га је одмах сустигла казна за његово лукавство, јер када, нешто узбуђен и расејан, изиђе из поште, у којој је оставио своје писмо са фотографијом, не опази на тротоару јако смрзнуто, углачано место, на коме су се деца тоциљала. Он оклизну и паде тако несрећно, да је јако угануо ногу. Страх, болови — све би радије сносио, него собни затвор, на који сад беше осуђен на више недеља. Сад тек осећаше сву беду свог младићског друштвеног живота. Кад је узео и чувара који га је морао неговати, када је наређивао да му и рад долази из канцеларије: он беше ипак рђаво збринут, и чамаше ужасно без свог навикнутог дневног делања. Кад је дошла субота, необично му паде тешко око срца, што није могао сам однети своје писмо. Али није хтео то напустити ни под какву цену. С тога заповеди чувару, ма и с унутрашњим противљењем, и саопшти му адресу. То није требало опет да седеси. Сад је задобио толико поверења његове лепе непознате, да дуже не оклеваше, да јој напише своје име, и да се одазове у идућем писму њеној жељи. Али је чувар морао нешто бенетати, или је настојниковица већ раније прошпиунирала о тој ствари. На сваки начин, сад је она била чешћа око његове постеље и матерински га саветоваше; требао се женити, она је знала изврсну партију за њега. И било би јој веома жао, кад би један тако добар господин запао у рђаве руке, нарочито, кад једној тако ваљаној, лепој девојци потајно бије срце за њега. Она заиста то неће "издати, али мисли за њега само најбоље и за госпођицу Иду, и да сме с правом рачунати на његову ћутљивост. Он поста мало љубопитљив, каквој то ле-