Nedelja

Врој 14.

Страна 13.

Да, он осећаше, да ће бити добар супруг и са својим пуним срцем да ће моћи поклонити једном женском бићу једну такву изобиље од љубави, да ће она можда временом са свим заборавити, како је он мало леп. Али како је требао бити први корак, да се усуди на тешко, прво приближавање са лицем, које му је позајмила природа. Такво једно ништавно, бледо лице са тако ружним носем и окружено косом, која се тако јако слепила и изгледала тако танка, премда још није имао ћелу, као многи његови старији другови! А где да се упозна с младом девојком ? У каквој дворани на балу ? Морао би играти врло бедну улогу са својом незнатном мршавом приликом. И таква у пола полетарска ствар, која се води за време игре, не приличаше чак човеку од тридесет и седам година. Он не имађаше сродпика, а нерадо улазаше у породице са макар мало пријатељских варошких обичаја. Али када је неколико вечера тако сам седео, хад-што је помишљао, да јамачно станује каква ваљана девојка негде, а која је исто тако усамљена као п он ; која жуди за пристанком и била би весела, када би јој неко други скинуо с врата бриге о њеном опстанку. И једне бурне децембарске ноћи око Божића, када је ветрина беснела тако страшно око прозора, да није могао спавати, тада га гоњаше ова мисао на једну смелу одлуку. Хтео је да једном изазове судбину; хтео је један пут позвати оне непознате, међ којима би се и можда могла наћи права. Он написа следећи оглас: „Један господин у тридесетим годинама, чиновник, који је мало општио с дамама, желео би се упознати дописивањем с каквом младом девојком. Он не би могао до душе понудити своју сапутницу у животу сјајним, али може безбрижним животом. Фотографија по жељи. По себи се разуме најстрожије ћутање". Дуго је размишљао, да ли би требао, да напише „каквом младом девојком". Али се бојао, да би без ове изрично назначене жеље, на крају све уседелице и удовице истресле своје, у љубави сиромашно, срце пред њим, и од тога се мало згрозио. У каквом дневном листу није хтео дати свој оглас. Између службених и најмањих вести, локалних извешћа и реклама изгледаше му његово питање судбине потпуио понижавајуће. Он даде свој оглас у једном многочитаном „Домаћем Веснику", чији су романи

и новеле понајвише рачунали на женски свет. Овде ће много пре допасти глас, који он требаше на његовом огласу. Али је морао свакако чекати дуже време на одговор. На послетку стигоше шест писама, које он чуваше неотворена, да аи их проштудирао јадне мирне недеље по подне, и то на тенане. Са овим свечано [седе према прозору, пошто је врата пажљиво затворио, и отвараше завојс очевидно узбуђен, Прво писмо не допаде му се. Не, то није било ништа за њега. У ватру с њим! Друго је мирисало на мошус — њему непријатним мирисом. Трећем није ваљао рукопис. Четврто беше за цепање. Дотична управо развезла о својој намери и распитиваше о одношајима, о годишњем приходу, о његовом здрављу и тако даље. Пето је звучило скоро исто тако, као да га је писао какав господин, да би испунио себи задовољство. Најпоузданије у коме је полагао паде, са веома читким руко-

С;-

Снимак г. Бор. С. Поповића, капетана Велика брана у Св. Ј1етки за Канал, води воду за електричну демтралу за осветљење Ниша.

писом, на послетку подиже. Оно је гласило: „Дуго сам размишљала, да ли заиста треба да попустим осећају, који ме данас спопаде, да пишем на Вашу шифру. Ваш ме је оглас симпатично дирнуо, уз пркос томе, могла сам се изложити заиста великом разочарењу. Увек ја то покушавам — поштене намере, из досаде и чаме. Од како су ми помрли родитељи живим код моје тстке у једној малој вароши. Она више воли свога мопса него мене. У њену кућу долазе само старе даме, које се разговарају само о јелима и туже се на служавке; иначе ја не видим никад човека. Страхујем, да не онемим у овој околини. Ми и раније нисмо живели дружевно, али моја се мати интересовала за литературу и музаку, а мој отац био