Nedelja

.Страна 18

прилично доцкан стићи у Форнхајм, на узгредни састанак. Даље могу уговорити, ако се за ту четврт часа узајамно допадну једно другом. Она га је већ предусрела, држала се једног изговора! Био је врло уплашен, за време кратког пута, за време дугог, несносног чекања на станици. Али ово доцније време, које је она изабрала имађаше једно преимућство: све се више и више смркавало. Готово беше ноћ, кад воз, који је имао задоцнења долазаше с хуком. Тада га на сваки начин не може тако тачно видети. Ну, најпосле ! Воз је сад хујао! Са узбурканим грудима ступи на степенице од једног вагона и разгледаше у полутами. Он носаше као знак за распознавање један мајски цветић у рупици од дугмета на капуту. Пошто није сишло много света, не имађаше какве веће тешкоће да нађе праву. Једна витка, дивна, елегантна појава, не сувише велика, али природне љупкости са умереним ходом, без журње и узбуђења у покретима, очевидно врло васпитана млада дама са својим мирним владањем над собом — то је била, дакле, она ! Она је носила један дугачак сив путнички огртач и један уски, матроски шешир, са белим велом, који јој заклањаше лице. „Добро вече, господине инспекторе", рече она, кад је он скинуо шешир пред њом, и пружи му руку. Како му би око срца, кад чу овај љупки, мекани глас! У овај глас могао се заљубити, то осећаше одмах, при првим речима. — Свршиће се —

НЕМА РАДОСТИ*) (Бајрон)

Нема радости, коју човек може нам дати Да је једнака с' оном, што нам је и откине; Кроз живот свуд нас јад и несрећа прати, На земљи ретко када да рајска срећа сине ! Нестаје руменила, што год старимо више, Заборавности метлом време га стално брише Мало их, што над срећом рујине дух им плови ; На лађи пуклој, трошној, безнадни им је спас; К обали уништења, води их њен компас! И пристаниште тихо спазе ли очајно где, Залуд су њине очи онамо управљене;

*) Ови Бајронови стихови дишу незадовољством до очајања. Овде изражена осећања износе, да човек који је испио купу задовољстава, нашао је, да та задовољства нису ништа друго, до сујета и мучење духа. Срећа је мрачна и безнадежна. Свуда се опажају само трагови увенулог и пустог живота. Бајрон је највећи песимиста ; ова му је песма најјачи израз његовога песимизма. С. Ј. И.

Број 14.

Точак се лађе кочи! И тад их смртна страва обујми, а смрт грозна Около свуд зашуми, срце им тад не позна Ван свога за гуђ бол! Живот се у агонији смрти отимље, не да, Ал заман,кад му с' врело у оку задње гаси; Последњи отсев из њег бије из сузног леда! Заман развлачи усне да из њих осмех сине! Одаје рушевину, скриту под маховине; Узалуд маховине примамљив изглед свежи, Када давнашњих под њом гомила рујина лежи. Ох да л'ћу бар још једном осећат што и пређе? Ох да л'ћу бар још једном бити што бејах пређе? Да л'ћу ко некад плакат изнад скрханих нада Пред жићем промашеним ? ! — Чему плакати тада ? ! Кад ми живота крајње пресахне врело сузе, Нек покајнички плаче онај, што све ми узе, Нека свет за мном плаче; ал' чему туђе сузе ?! Зар нису туђе сузе што извор у пустињи?! Пресахно, место њега, из тиње задах бије, Још мало па к'о да ту, врело ни било није. Залуд искрену, бистру сузу за светом роних, Он ће привидну за ме лит' сузу лажну, мутну; Предавно заборавив на даре што му поклоних, Борбом смождено тело, бит ће прах и пепео И живот некад бујан, под њим се крити свео! Немоћан да од света повратим што м' отео Из празних очних дупља, лубање, умног храма, Сев мржње да ј' да сине, за њом стравична тама, Из дупље где некада места не беше злоби И изчељусти празних, тупо зашкрипе зуби!