Nedelja

Страна 2.

Број 14.

— Ви сте ослушкивали? продера се. — Признајем. — Господине.... — Е шта ћу, признајем да то није било лепо од мене — али ви сте хтели да се дође до циља, и ја сам морао употребити свако срество. Ослушкивао сам и добро сам урадио што сам то чинио, јер вам сад већ могу поуздано рећи: Охрабрите се, Проспере, Мадлена вас љуби, и није вас ни за часак престајала љубити. Болесник и кад је на умору с пажњом слуша говор лекарев. Вердиреово одлучно тврђење изазвало је наду у Проспера. — Ах, рече нагло, кад бих се смео надати!.... — Верујте ми ја се не варам. Ви нисте могли видети као ја, како се она великодушна девојка бори између своје љубави и онога што сматра за своју дужност. Зар вам срце није закуцало живље, кад јој рекосте збогом? — Љуби ме, слободна је, па ме ипак избегава... — Слободна је!... Не, није. Кад вас је разрешила од обећања она се покоравала туђој вољи... Она се жртвовала. За кога? то ћемо ускоро дознати, а разлог њене покорности упознаће нас са завером, којој сте ви морали бити жртва. Што је Вердире дуже говорио, Просперово противљење постајало је све слабије, док се најпосле није са свим охрабрио и почео надати се. — О, кад бисте истину говорили, рече тихо, кад би све то могло бити!... — Кукавни младићу! Што затварате очи пред оним што је очевидно. Зар не видите да Мадлена зна име лппова? — То је немогућно. — Па ипак тако је. Али верујте ми да нема људске силе, која би од ње дознала за то име. Истина је да је она жртвовала вас, али на то по готову имала је и права, јер је пре тога жртвовала саму себе. Проспер се предаде, али са скрханим срцем изиђе из салона, у коме је затекао Мадлену. — На жалост, рече стиснув руку Вердиреову, ја можда изгледам луд и смешан у вашим очима.... О, кад бисте знали колико трпим, колико патим. I Риђобради суморно климну главом;/

лик му се изненадно измени, светле му очи потамнеше, а глас му задрхта. — То што ви трпите сада, све то претрпео сам и ја..„. И ја сам љубио.... Не чисту и племениту девојку као ви, већ жену. Три године сам клечао пред њеним ногама, па ме је онда изненадно оставила, и ако сам је љубио, и ако сам и сам, као ви сада, хтео да одузмем себи живот. Несрећна жена! Ни сузе, ни молбе моје не могаху је покренути да се врати. Страст не мудрује, не размишља. Она је другога љубила. — А познајете ли тога другог? — Познајем. — Па што му се не осветите? — Нећу, рече Вердире. Па за тим неким чудним нагласком додаде: — Случај ме је већ осветио. Проспер је ћутао подуже. — Решио сам се, рече, да оперем своју част, јер она не припада само мени, већ целој иородици мојој; готов сам дакле, да вас пратим и да вас слушам. И Проспер је доиста одржао реч. Још истога дана продао је сав свој намештај, а своје пријатеље известио је писмом, да полази у Сан Франциско. На преноћиште отишао је заједно с Вердиреом у гостионицу код Арханђела. Госпођа Александра ставила му је своју најлепшу собу на расположење, па ипак ова се ни из далека није могла сравнити са његовим станом у улици Шаптал. Међу тим Проспер није био у таком расположењу, да пази и на такве ситнице. Опружив се на канабету размишљао је о догађајима тога дана, па је чисто уживао што се овако одвојио од света. Око једанаест часова заболе га нешто глава и он хтеде отворити прозор, али му ветар не даде. Но ипак, кад је покушао да отвори прозор, допрло је мало ветра и у собу; завесе се одвојише и Проспер спази неко парче хартије на патосу. Проспер је махинално подиже и поче разгледати. Црте су биле танке и фине, он их је познавао, није ни мало сумњао да је то рукопис Нине Жипсијеве. То је било једно парченце од неког поцепаног писамцета, па и ако те испре-