Nedelja

Страна 12.

Број 17.

хајде за мном, да те уведем у друштво оних, који на земљи више не постоје." Он се диже, и ману ми руком озбиљно, чисто свечано. Као да ми нека невидљива сила тера — пођох за њим. Изађосмо из собе и упутисмо се у подрум. Верно псето ишло је у стопу за нама. Мој пријатељ оде у најдубљи ћошак подрумски, подиже неку тешку камену плочу и пред нама се указа велики гроб из кога се осећаше ужасно јак задах од плеса и трулежи. Старе искварене степениде водиле су доле у ту јазбину Мој пријатељ пође даље и махну руком да и ја пођем за њим. Дуго и дуго смо силазили низ степенице; изгледало ми је да степеницама краја нема. Једва једном стигосмо у неки повисок и широк ходник, кроз који се упутисмо право. ЈТево и десно пружаше се

много малих ходника, али ми не скренусмо ни у један од њих. Колико смо ишли тим дугачким ходником не знам. Од једном се указа пред нама широко предсобље са великом гвозденом капијом. Кад ту капију мало боље размотрих, приметих да је од самих гвоздених крстова врло вешто израђена, а над њом био је орловски костур са златном круном на глави. Мој пратилац чудноватим начином куцну на капију и врата се отворише без икаквог шума. — Уђосмо унутра, а врата се опет нечујно за нама затворише. Нека веома слаба светлост осветли цео простор у који уђосмо. Каква је то светлост била и од куда је долазила нисам могао распознати. У том нам приђе нека прилика, замотана у некакву униформу, какву ја у животу никад

нисам видео. То је био командир страже, што је улаз чувао. Сама стража пак састојала се из униформисаних прилика свију држава и народа. Мој пратилац шану ми : „Видиш ово су војници који су у боју погинули и сад су овде постављени за сталну војску смрти. Кад је који погинуо и које је народности то се овде не пита; у смрти су сви једнаки." Официр нам салутира и са неким страхопоштовањем склони нам се с пута. Мој пријагељ сигурно заузима какав већи полошај у држави мртвих — Ишли смо даље. Пред нама се указа велика, широка улица са најлепшим зградама, што се могу замислити. Све су зграде биле зидане од мермера и алабастера, али поред све лепоте, која ми се пред очима указа, мене ипак обузе језа. Никакав глас, никакав шум није се могао чути из гробнс тишине, која је окружавала ту чудновату варош. Поред нас су пролазиле разне прилике, свака журећи се својим послом, али потпуно нечујно. Многи од пролазника поздрављали су мога пратиоца. — Понекога је задржао и нешто загштао, али их. ја нисам могао разумети, јер ми је био непознат језик којим су говорили. Идући тако стигосмо до једне велике палате: "Ово је Народна Скупштина", рече ми мој пријетељ, „Баш данас има седница, у којој ће се решавати неке важне ствари и нови се закони унети у царство смрти." Ја му изјавих своје чуђење о постојању скупштине у Царству Смрти али ме мој пријатељ упути на ћутање и рече ми врло озбиљно. „Код нас је овде све скоро исто тако као и горе у животу. Једно бих те могао саветовати, а то је, да се размислиш и решиш, какав положај и звање мислига сада овде да заузмеш." „Шта зар се мора и у смрти неки положај тражити ?" запитам га ја зачуђено. „Разуме се, зар не видиш како све око тебе жури својим послом? И ма да су то све само сенке, ипак не мирују; рад и журба и после смрти не престају." „Па какав ти положај и звање овде заузимаш?" запитах мога друга. Али тек што сам то изговорио, мој се пратилац намршти, гледајући ме ужасним погледом, а лице му брзо доби стари израз и са чудноватим осмејком одговори ми: „Можда ћеш и то дознати." Пролазећи тако даље приметих да су мог друга са свију страпа врло достојанствено поздрављали и то ме доведе до закључка, да је

Снимак капетана Бор. С. Поповића Турбина за производрву електричме енаге у барутами у ,,Обилићеву" код Крушевца.