Nedelja

Број 17. Страна 5.

Тридесет корака! Харлекину и није требало више! Док се разговарао с чуварима, повукао је за звонце на кући, пред којом су стојали, капија се отворила и он брзо уђе унутра. Кад су после неколико тренутака општински чувари одмакли од те куће, Раул и Кламеран повукли су такођер за звонце. Капија се отвори и они пробудише вратара да им каже, ко је био онај под образином, што је мало час ушао. Вратар им ]е одговорио да није видео ући никакву маску, међу тим колико му је познато ни један његов кирајџија није изашао маскиран ван куће. — У оста-

обичај да говори на таквом месту, где би га могао чути и неко трећи. — Пре свега уђимо у собу, па ми онда дајте мало воде, да оперем ову греботину која ме пече као ватра. — Благи боже, па ви сте рањени. — То је ради успомене на вашег пријатеља Раула. Ох, ви ћете видети како ће скупо платити, што се усудио огрепсти ову кожу! Вердиреова хладнокрвна претња изгледала је Просперу тако страшна, да је чисто занемио. За то време Вердире је превио рану. — Сад се можемо разговарати, рече

лом, додаде, нисам баш си-

гуран, јер, знате, ова кућа имаде излаз у улицу Св. Дениса. — Покрали су нас! Рече Логорс, никад нећемо дознати ко је тај харлекин. — Само нек не буде отуд никакве штете

по нас, па нек га носи ђаво, додаде Кламеран замишљено. Баш у ономе тренутку кад су Раул и Кламеран узнемирени ишли својој кући, харлекин је ванредно брзим ходом стигао код Арханђела. На кули је избијало три сата. Проспер је стајао на прозору па га је још из далека познао. Од пола ноћи Проспер је с грозничавим нестрпљењем ишчекивао на њега, баш као и оптужени на пресуду судску. Ванредно узбуђен сишао му је у сусрет до половине степеница. — Шта је, шта з^ате? запита га. Шта сте чули, јесте ли видели Мадлену ? Јесу ли били тамо Раул и Кламеран? Међу тим Вердире никад није имао

Андри^а Султан на евоме аероплану „Галебу" који је изложен био на изложби машина за^летење у Линцу, Просперу. Наши противници постали су смотренији, сад нам их ваља муњевном брзином смрвити. Вердиреов говор био је тако сухопарно кратак и заповедајући, да се Проспер чисто изненадио, јер га дотле није чуо тако говорити. — Преварио сам се; пошао сам странпутицом. У осталом то се може догодити и најлукавијем човеку. Последицу сам држао за узрок, морам признати. Онога часа кад сам држао да је несумњиво, да између Фовеловице и Раула постоји недозвољена веза, сматрао сам да су ми у руци сви конци. Сад сам се уверио о противном и ствар је веома проста и природна ,