Nedelja

Број 17.

Страна 9.

ДЕТЕКТИВ награде за услугу, коју од вас тражим. — х. максвел — Која сам то вам не могу одати. Прошле ноћи сам приспела у Лондон, где је треДенман Крос, детектив, осећао се исто бало да се венчам са неким племићем, онако као писац, који у одређеноме року чија сам вереница још израније. Одсела мора написати роман, а међутим узалудно напреже мозак, да нађе • проблем, који би имао . . : да расправи у томе ро- ' ману. Часови, тренуци промичу; време се свом својом опасношћу примиче, а траженога проблема још нема и пишчева нервираност достиже врхунац. Кије кадар да концентрише мисли на један предмет и у души осећа сав пустошни терет своје лености и неподобности. У истоветан положај је доспео и Денман Крос, детектив, само са том разликом, што њему није било стављено у дужност да тражи предмет за обраду у роману, него да расправи и реши заплег некога романа. Та теретна дужност притискивала му је груди и све умне моћи као мора. Немоћно, глупо је стојао према једноме проблему, те да би избегао све то умакао је од куће и потражио је разонођење у чар- • шији. Од куда све то? Јутрењом поштом добио је био некакво писамце и неку малу кутицу. У кутици била је новчаница од сто фуната (2400 динара), а уз новчаницу још и два пениа. Писамце је гласило : „Поштовани господине! Не знам, да

Д«р Јулије Стокпаеа Доктор философије и професор на чешкој великој школи, дииломисани агроном н т. д. сам у гостионици где ми је он, као што ме је раније известио, резервисао стан. „Већ и сама та околност, што ме није сачекао на станици, узнемирила ме је и испунила ми душу злим слутњама. У холи би могли да ми помогнете или не? телу сам затекла неког туђинског тајног Ако не можете, онда знам да ћу се уза- агента, који је изјавио, да су ми младолуд обраћати другима. Молим вас, да жењу уапсили и да ће га и убити, ако примите приложених сто фуната на име још вечерас са Викторија станице експре-