Nedelja

Страна 12.

Број 19. и 20.

снага и човек, који се уме добро за себе старати и зато су га оставили самоме себи. Након извеснога времена поста му та осамљеност досадна, па се за то стаде освртати не би ли нашао себи друштва и уживања. Његово величанство Закон још није био ступио сасвим на снагу у тој земљи. Осим тога владао је у томе крају и обичај, да странац може себи за паре да купи жену. Женидба није била ни толико обавезна колико је обавезна „никах" церемонија код Мухамеданаца. Али жена је била веома пријатан створ. Када би се све наше трупе 3 ) повукле из Бирме онда би морала постати пословица, која би гласила: — Домаћица, као да је Бирманка. Лепе енглеске даме би се чудиле шта требе да значи та пословица. Поглавар најближега села до станице Георгија Поргија имао је дивну кћер, коју је Порги видео и из далека је љубио. Кад се рашчуо глас, да Енглез чврсте руке, који иза палисада станује, тражи себи домаћицу, онда је дошао к њему поглавар села и понудио му своју кћер за 500 рупија ; но с тим, да је поштује, и да јој указује сваку пажњу, да јој прибави сваку удобност и лепоодело, према обичајимаземље. Уговор је закључен и Ђорђе Порги није се због њега никада кајао. Његов досадањи празан и неуредни стан постао је удобан и спреман, његови досадашњи неограничени издаци спали су да полови3 ) Ту писац мисли на колонијалне енглеске трупе.

ну, а њега самог је његова нова домаћица поштовала и мазила. Она је седела у зачељу кад је седао за трпезу, певала му је песме и иначе радила му све кућевне послове, те је у свакоме погледу била једна тако мила, весела и честита женица, какву је и највећи пробирач нежења могао себи пожелети. Никаква раса, веле људи, који су у томе искусни, не даје тако добре жене и ваљане домаћице као бирманска. Кад је оближњи одред прошао за бојиште, поручник командир затекао је за столом Ђорђа Поргија домаћицу, с којом се са поштовањем мора говорити и која се предусрета као жена, која сасвим легитимно заузима свој положај. Кад је поручник сутрадан искупио своје људе, ради даљега маршовања, с чежњом је помишљао на леп доручак и на лепушкасто лице домаћичино, те је из дна душе завидио г Борђу Поргију, ма да је иначе имао код куће вереницу. Ето такви су ти људи. Име Бирманкино није било лепо. Али како ју је Ђорђе Порги одмах покрстио, давши јој име Ђорђина, то је онда и тај недостатак отклоњен. Ђорђу Поргиу било је потпуно по укусу, што је тако мажен и што је имао сваку удобност, па се клео да својих пет стотина рупија не би никада могао употребити боље, него што их је употребио. Након тромесечног заједничкога живота паде му на ум једна светла мисао: брак — енглески брак — не мора бити најпосле баш тако рђава ствар. Кад се

Снимак г. проф. Чеде Марјановића ЈУ1анаетир Јошаница