Nedelja

Страна 26.

Врој 1 <). н 20.

— Предајте се! викао је жандармериски иаредник. Гастон није одговорио ништа. Оцењивао је шта ће бити најбоље. Питао се да ли ће моћи препливати реку тако, да исплива под баштом вербериском. Пало му је на ум да га Валентина брижна чека и да се моли Богу. — Још једном вас питам предајете ли се? Несрећни Гастон није чуо ништа. Шум валовите реке заглунуо му је уши. У овом одсудном часу кад је стајао на прагу вечности, није чудо што су му

онај изваљани грм на коме је стојао и са кога је скочио. Само се претурио и матица га је захватила и однела са собом. Коњаници се нису могли уздржати а да не узвикну више од ужаса и сажаљења но од љутине. — Свршио је, рече један. Противу Роне се не може борити. Сутра ће му у Арлезу извадити леш. Нарочито су га жалили хусари и ако су га пре пб сахата онако дивљачки гониаи. Задивили су се његовој ванредној одважности. Видели су да мора погинути и чудили су му се, што није заменио

Л. '>4. V. &Ш& 1 Ш ; г-'." ' '*1§ 0ЛЉУЧ. ■' ; ' ' ' :> -г 'Ље > .• 'Ч- • '■ •• :

Железннчка катаетрофа код ЈУГађареког Храдиче (у ЈУГоравекој): Теретни ВОЗ, који је полазио из Хремевића за Поповић исклизнуо је из шина, те су се сви вагони разлупалп.

пали на ум сва прошлост његова и сва ранија дела његова. Ма да је увиђао да је смрт ближа од живота, ипак је мирно и хладно мерио оком, где ће бити најзгодније место, одакле би могао скочити у реку, За тим се помолио Богу. — Пре или после морамо свршавати са њим, рекоше жандарми, пд сјашише с коња. За то време и Гастон је свршио молитву. Узе пиштољ и баци га пред ноге жандарма. Био је готов. Прекрстио се још једном па је онда опружио руке пред собом и скочио у Рону. Његов скок пољуљао је из основа

своју главу кад је имао пиштољ у руци. Као прави француски војници сад су свом душом пристали уз гоњенога и не би се нашао ни један између њих, који га не би спасао, да је могао. — Одвратан посао! гунђао је стари наредник, који је предводио хусаре. — Ех, одговори жандармериски поднаредник, који је у неку руку био философ — боље је да га прогута Рона но поротни суд. Вратимо се.., Највише ми је жао оног јадног старца, који с нестрпљењем ишчекује на глас о своме сину.. Ја му нећу однети тај тужан глас, то ћу оставити другоме. XIII Валентина је знала да ће Гастон оти-