Nedelja

Страна 22.

Број 19. и 20.

између дрвећа спази једну беличасту сенку. Валентина је ишчекивала на њега. Тек на четрдесет педесет метара даљине могао је покушати да се приближи обали. У најкритичнијем тренутку кад је хтео већ пропасти, исоружио је руку па се ухватио за једну врбу и осетио под ногама земљу. Спасао се, Није се одмарао већ се брзо упутио замку ла вербериском. Добро те је стигао. Савладана страшном слутњом Валентина је онесвешћена лежала на влажној земљи. Кад се осетила у Гастоновом наручју дошла је к себи. — Ти! викну она гласом пуним страсти. Дакле провиђење се ипак смиловало на нас? — Није, Валентина, гунђао је Гастон, провиђење нема милосрђа за нас. Није се, дакле, преварила, то је познала одмах по гласу Гастоновом. — Каква је то нова несрећа што ишчекује на нас? викну Валентина. Што си дошао овим путем, стављајући свој живот на коцку? — Наша је тајна откривена, наша је љубав предмет подсмевке у овој околини. Валентина запрепашћена коракну назад; покри лице рукама и поче горко плакати. — Тако је, рече Гастон, који је заборавио на све у овоме свечаном тренутку. Ето на какву смо судбу осуђени због слепе мржње наших породица. Нашу свету и племениту љубав, коју би у срећнијим приликама слободно смелп исповедити и дичити се њоме, морамо срамно да кријемо, као да је то какво злочино дело. — Зар знају све, баш све? питала је Валентина кршећи руке. У најопаснијем часу кад му је живот висиооконцу, умеоје Гастон сачувати своју присебност и хладнокрвност, а сада, кад је чуо овај пријатан глас, у мало те није изгубио свест. — Нисам могао да их смрвим, да их уииштим, те јаднике, који су се усудили да изусте твоје свето име.... викао је Гастон ван себе од јарости. Ох, што сам само двојицу заклао од тих неваљалаца. — Шта, ти си убијао, Гастоне?

Валентинино питање освестило га је потпуно, — Бранио сам се, рече трудећи се да се потпуно прибере; за то сам и препливао реку. Част ми је била у питању. Тек пре неколико тренутака јурила је за мном сва жандармерија тарасконска. Побегао сам испред њих и сад морам да се кријем, да бегам. Валентини требало је много снаге, да се савлада и да не падне о тле, — Па куд си наумио сада? — А зар ја знам ? Нити знам куда ћу, ни шта ћу. Откуд бих и могао знати... Спасавам се.... Идем у туђу земљу, узећу лажно име.... прерушићу се.... Има ваљда у свету такве земље. која ће дати склоништа и једноме убици. Гастон је заћутао. Ишчекивао је на одговор, надао се. Али она је ћутала и за то је морао са још већом жестином наставити: — То што сам се пред полазак свој хтео састати с тобом отуд је, што ме је цео свет оставио, па сам се понадао у твоју љубав. Тешња нас веза везује од сваке формалне везе: ја те љубим. Пред богом си моја жена, ја сам твој, као што си и ти моја на сва времена. Зар би ти дозволила да одем сам. Је ли, Валентино моја ! Чемерно осећање прогнаниково зар би могла увећати још и растанком нашим? — Гастоне, преклињем те. — Ах, прекиде је Гастон радосно, јер није схватио прави смисао њених речи. Знао сам да нећу сам морати бегати. Нисам се, дакле, преварио у твоме срцу, видим да си готова поделити са мном и срећу и несрећу... Хајдемо. Морамо бранити нашу част и за то не презам ни од чега. Оди, Валентино, или ћемо пропасти или живети заједно. Будућност, о којој смо сневали, ево отпочела је већ да се остварује. Дошло је време љубави и наше слободе! Био је ван себе од радости, изгледао је као суманут; загрлио је Валентину око појаса, па ју је подигао и носио. ГБежно али ипак с толико снаге, коликој се не би могао надати од ње, Валентина се извила из његовог загрљаја, па га је отисла од себе. — То што тражиш од мене, рече не-