Nedelja

Страна 26.

Број 19. и 20.

А сме ли то урадити ? Не би ли је питала мајка откуд јој то ? Па зар опет да лаже? Пољубила је, дакле, свилену кесицу, па је сакрила у једну преграду свога стола. Паде јој на ум да јој ваља ићи у Кламеран, да умири старога маркиза и да му саопшти, да му се син на чудноват начин спасао. Кад је Гастон заслепљен својом страшћу тражио од своје драгане ту последњу услугу, није му падало на ум да ће се она тамо изложити силној опасности. Међу тим Валентина је то потпуно схватила. Али шта ће ; заклела се. Није јој ни пало на ум, да погази дату реч или да се лукавством извуче из непријатног положаја. Обукла се одмах изјутра. Није прошло ни четврт сахата, а у најближем селу зазвонило је на јутрење, Валентина је употребила то као згодну прилику, да оде од куће. Слуге су већ одавна поустајале. Један од њих, који се звао Милом, послуживао је Валентину и баш је чистио предсобу. — Ако мајка запита где сам, казаћеш јој да сам отишла на јутрење. Валентина је чешће одлазила у цркву на јутрење, није морала дакле страховати, да ће Милом посумњати у њене речи. Највећа тешкоћа лежала је у томе, што је ваљало да се врати на време на доручак.... Више од једне миље има да иде до моста и управ толико од моста до замка кламеранског. То је од прилнке тамо и натраг неких пет миља. Кад је пошла из вербериског замка, похитала је што је брже могла. Осећала је у души да врши нешто необично, па је била веома узнемирена. Није ишла већ је чисто летела. Заборавила је на умор. Прикупила је сву своју снагу. А верујте, није јој било лако, јер сву драгу ноћ није свела очију, једнако је плакала. Па ипак крај свега њеног напрезања једва је око осам часова стигла у алеју дрва испред замка кламеранског. Кад је ушла у алеју, спазила је пред собом на неколпко корака Сен Жана, маркизовог собара, кога је веома добро познавала.

Застала је да га сачека, а овај је опет све више грабио кад је приметио Валентину. Стари собар запламтио је у лицу. Очи су му биле црвене, видело се да је плакао. На велико изненађење Валентинино није скинуо капу кад га је престигла и ословила. — Јесте ли пошли у замак, госпођице? — Тамо. — Ако је то због Гастона, одговори слуга, наглашавајући пакосно сваку реч, онда се узалуд трудите. Гроф је погинуо због своје милоснице. Валентина је пребледила на ту увреду, али није рекла ни речи. Сен Жан се дивио и чудио њеној хладнокрвности, јер се надао да ће њу његове речи просто поразити. Сен Жан се заплакао кад је Валептина поменула име старога маркиза, код кога се упутила. — Онда се узалуд трудите. — Што то ? — За то, што је маркиз Кламеран јутрос издануо... Валентина се морала ухватити за дрво да не падне. т— Умро је дакле.... муцала је Валентина. — Умро, одговори Сен Жан са ужасним погледом. Ондашње слуге делиле су све страсти и слабости својих господара. Сен Жан је мрзео Верберијеве баш као и његов господар. Шта више, он је у Валентини гледао узрочника и смрти маркизове и Гастонове. — 3"рофа је јуче нестало, рече слуга, удешавајући своје речи тако, да јој свака његова реч буде стрела у срце. Кад су маркизу саопштили грозан глас, да је из губио првенца, простро се колико је дуг, као да је громом погођен. Био сам баш присутан. Рукама се хватао за ваздух кад је падао. Метнусмо га на кревет а господин Луј одјахао је у трку до Тараскона, да доведе лекара. Кад је стигао господин Раго, стари господин био је већ мртав. Пре но што је издануо, рекао је: „И синовљевој и очевој несрећи могу се у исто време зарадовати Ла Верберијеви." Валентиоа је једном једином речи могла стишати слугине болове, само да је