Nedelja

Број 19. и 20.

Страна 7.

њима. Обоје су још непрестано радили и сваки рад доносио им је добити. У тако добром животу они се договоре да богатога брата позову на гозбу и да му се одуже за гошћење, које су код њега имали. Кад је бивши сиромашак отишао брату да га позове, овај се намршти и продере на њега: „Ти си сигурно полудео, кад се усуђујеш да ме зовеш на гозбу, а немаш за себе и своју децу ни хлеба у кући." „Истина је да смо пре врло често гладовали, али сад нам хвала Богу иде добро; имамо свега и свачега доста. Посети нас само једаред, па ћеш се о свему и сам уверити", беше одговор скромнога брата. Богати брат не оклеваше дуго. Њега љубопитство натера да одмах сутра дан оде брату у посету. Дошао је у госте у својим богатим кочијама. Али, како се он и жена његова изненадише и зачудише, кад видеше на место оронулог кућерка лепу велику кућу са пространим двориштем, новим шталама и богатим домазлуком ! Домаћин понуди брата и снаху да седну за трпезом у горње чело. Почасти их што је боље и лепше могао. Богати брат хтеде пресвиснути од једа и немогаде више ћутати, те запита злобно и пакосно свог брата: „А како и на који начин ти тако брзо дође до оваквог имања?" Овај онда исприча брату све искрено како је се прво са љутом сиротињом спријатељио, како му је она после везала главе и довела га до пропасти, па најзад како га је из сажаљења помогла, показавши му где у шуми лежи благо. Затим како је слаго подишао и како је љуту сиротињу великим каменом поклопио у јами, одакле је благо извадио. Чувши то све, богати брат хтеде пресвиснути од злобе и зависти. Још истог дана оде од свог брата и одмах одвезе се у шуму. Потражи велики камен о коме му је брат причао; кад га нађе одваља га у страну и, нагнувши се над јамом, викне: „Изађи напоље љута сиротињо, па отиди до твог пријатеља а мога брата, те га опет упропасти као што си то једаред учинила." ,,Не, нећу'" одговори му сиротиња, „остаћу код тебе и поћи ћу сад одма стобом твојој кући. Видим да си добар човек, и спасао си ме од очевидне пропасти. Твој брат је неблагодаран. Он је поступио са мном врло хрђаво; за моје добро затрпао ме је у јаму да коначно пропаднем. За њега више нећу да чујем, а још мање да ћу му икада као пријатељу отићи у походе. Ја се од сада теби придружујем и теби верна остајем пријатељу и спаситељу мој." Богати брат дуго се одупирао томе и бранио од пријатељства љуте сиротиње, али је она увек била уз њега и остала му добар и веран пријатељ до смрти.... „Ко другом јаму коаа сам у њу пада.... Септембра 1909 Превела Београд Зорка П. Манојловићка

Е Л Е Г И Ј Е — МАРТИН ДОДА-ИВАНАЈ —

I Напуштен од света, остављен од људи —, У самоћи тужној срце ми се пара; А у свелој трави, пожутелом лишћу Видим да се срећи мојој гроб отвара... Чујем песму тиху, што ми ветар пева, Пуну бола, туге — коју ужас кити! И поспало лишће, у шумору лаком, Вели да ће исто скоро самном бити! И ја већ осећам — преко поља овог, Што се живот зове — да ме нешто гони... Да ћу скоро стићи раскрсници овој, Где ми удес пружа овај живот бони! Ево само чекам док и овај листак, Што се тако жути, с гране падне доле; И да север љути обнови акорде —; Ударивши тихо о гранчице голе... Нек' удари жицу... и кроз суво грање Нек' одјекне акорд, да се чује смело: Да се као бедник сарањујем овде И да песма ветра замени опело... II Прошли дани сад ми опустели стоје... Нигде један цветак засађени није! Једног имах, што ми све на свету беше, Ал' и њега сад ми црна земља крије!! Сад на овом свету не имадем ништа; Циљ живота мога биће моје доба; Да проведем плачућ' више хумке њене Док и ја не дођем на ивицу гроба... Па онда ћу опет да зацвилим јаче, За минуле дане из детињства мога И последњу жицу спокојства ћу кидат': Тужићу на људе, плакаћу на Бога!!! Београд 4—V—908.

ЦИПЕЛЕ ГОСПОДИНА МИНИСТРА ПРИЧИДА Данијела Дарка Рекао сам вам — поче Никез Диран — да ћу прећутати име мога јунака, а није вам забрањено да га назовете како хоћете. Иначе вам не бих могао отворено да испри-