Nedelja

Страна 10.

Број 21.

„Да, лети је то било како тако ! Тада, кад беху овде они комедијаши, беше живо, али сад!.. Апропо, госпођице, јесте ли чули?. „Шта то?" „Не? — Па разуме се, код нас, у пошти све дознамо раније." Сећаш ли се још оне Ленке Милчовића, која је играла у живим сликама улогу Марије?" „Ах, та... Аха, знам је, сећам се." „Ну, о њој се сад по селу причају дивне ствари. Веле, да је с оним талијанским комедијашем, што је представљао Христа... та, да није све у свом реду... Разумете ваљда?..." „А-а-а! Разумем! Глете, та то је читав роман! — Каква пикантна историја и новост за Баштенско Село!" Видите, тако нешто ! Али кад би било само то, него веле, да је и мимо све то и полудела!" »А-а-а ?" Да, баш је био овде председник. Жали се, како има много посла и сад још мора да се брине, да се девојка одведе у Љубљану у лудницу. Веома је рђаво са њом и могла би да постане опасна..." „Хм, чудновато, заиста!" „Да, чудно Него мени је жао девојчета. Није у реду што је учинила, али ипак, сви смо људи..." »Сиротица! Сећам се, како је била дивна онога краснога летњега вечера у светлости магнезије, на позорници... Штета тога девојчета." „Штета, заиста." Ленку су збиља одвели у лудницу, али после неколико недеља вратише је кући. Није оздравила. Разум јој је био пометен, али је била мирна и кротка. У почетку су јој се подругивали; њена стара мајка је морала због ње да чује и отрпи многе заједљиве примедбе; али се временом на њу заборавило и нису се на њу ни обазирали, кад би прошла селом. Стара Милчовићка је плакала, скоро очи да исплаче, али шта то вреди, није ништа помагало. Предала се судбини, умиривала је малу девојчицу и миловала Ленчицу, своју унуку. А кћи је радила као и обично; ни на кога се није освртала, свршила би тихо и мирно, све што би јој се наредило. Кад и кад би се насмејала, нетремице би се загледала у шуму и промрмљала би »гша.сап851та, гша саг1551та! к За дете се није бринула, само по некад, кад би стара отишла ван куће, узела би девојчицу, отишла би ван села с њом, на луку, села би на какав пањ и загледала пред-а се. Ту би се скупила сеоска дерлад, опколили би је и драли би се: Миа Каришима! Тада би обично дотрчала стара Милчовићка за њом, узела би јој дете из наруча, попретила би деци, да буду мирна и да јој не драже кћер. Деца би се слабо освртала на њене претње и кадтод би се појавила Ленка Милчовића,

викали би за њом „М1а сап55Јта, гша сап55Јша!" Па и људи беху навикли на то име и сад сваки ословљава Ленку Милчовића само: Миа Каришима. Мил. Ђ. Бугарски

ПЕСМЕ С МОРА — ЖИВ. Ј. ЂОРИЋ VI Расплети косе свилене и бујне Крај плавог мора, испод брсног грања! Па дај да љубим те уснице рујне И будна душа нек' ми санак сања: О тихој срећи. Загрли силно, притисни ме јаче; И припи усне са уснама мојим, Јер душа често за том срећом плаче; Ја жудно хоћу да се слашћу појим Коралних уста. Погледај нежно, кб анђелак рајски Очима сјајним. Пољуби ме драга! Јер очи твоје цветови су мајски, А сузе бистре, то је роса блага О, љуби драга! VII. Што љубиш тако ледено и стрепиш Ко мајска ружа окупана росом!? Покри ме твојом бујном, свилном косом Па љуби силно под косом од вала ЈВуби ме силно, моја лутко мала! Гле како море завиди нам плаво! Гле вали бесне, јуре к нама жудни А твоји само пољупци су студни, Па крв ми леде, душа моја стрепи, А ови часи, како су нам лепи! О, цвеће моје, са плавога мора, С пучине даљне из крајева они! О, љуби душо, и у вале тони Младости жељде, успламтеле страсти И тражи љубав и божанске сласти! VIII Из твога ока, кб да сузе роне, Врелије много но сунце ил' усне! ? — Не, сад су мени ове горе гнусне, Ја све сад мрзим, тебе хоћу вечно,