Nedelja

Страна 2.

Број 22.

жава и колико је ниско и бесрамно њено понашање. — Шест хиљада годишње прихода! рече у себи. Овај млади инжењер честита је душа. Заједно с мојим приходима имаћу 9 хиљада годишње. Мој зет живеће с мојом ћерком у Паризу, а ја ћу их с мало трошка моћи чешће посећивати. До сто врага! По ту цену пристала би да уда и три кћери а не једну. Али на један пут дође јој на ум нека непријатна мисао: — Да ли ће Валентина пристати ? Толико се забринула и престравила од те помисли. да није имала одважности да се бори с неизвесношћу, већ је одмах похитала у собу своје кћери, која је уз парченце свећице читала нешто. — Кћери моја, рече јој грофица, некакав младић, који ми се веома допада, заискао је твоју руку и ја сам му је обећала. На ту реч Валентина се изненађена усправила. — То је немогућно! •— А за што? -— Рекосте ли му ко сам, рекосте ли му да... — Што о твојој нерасудној прошлости... боже сачувај. И надам се да ћеш бити довољно пристојна, да то и сама прећутиш. Ма колико да се Валентина привикла на тиранију мајчину, ипак се овом приликом узбунила сва њена унутрашњост противу грофице. — Ви ме, мајко, само кушате, хоћу ли бити толико јадна и подла да пођем за човека, који не зна ништа о мојој прошлости. Грофица.је имала страшну вољу да се ражљути. Али увиђала је и сама, да би се њене претње разбиле о отпорну снагу њене кћери, коју је њена сопствена савест храбрила. Није, дакле, претила, већ је молила. — Кукавно дете моје, рече, моја драга Валентина, кад би ти појимала страхотост нашег положаја, ти не би зборила тако. Твоја нас је срамота затрла и упропастила. Знаш како стојимо? Повереници ми прете да ће нас појурити из нашег имања. О, дете моје, знаш ли ти шта ће

бити тада од нас? Пропали смо, а твоја нас удадба може спасти. После ове молбе настало је умовање. Љубазна грофица била је неисцрпна у разлозима. Што је до скора називала смртним грехом, сад је постала обична погрешка. По њеном мишљењу то је обичан, свакодневни појав. Најпосле, вели, појмила би забринутост своје кћери, да прошлост није савршено затрпана и заборављена. Она је била толико смотрена, да се с те стране нема чега бојати. А зар ће она услед тога мање љубити свога мужа ? Неће. Да ли ће бити мање срећна ? Неће. Па онда што се устеже, што се колеба? Валентина је запрепашћена питала саму себе, да ли је то њена мајка, да ли је то она некадашња поносита жена, која је постала неумољива чим се повела реч о части и поштењу; да ли је то она иста, која сада утерује у лаж сву своју прошлост. На жалост, то је била одиста њена мајка. Само што Валентина није могла ни помислити, шта је у стању урадити савест, која је заслепљена себичношћу и интересом. Није могла знати, како је низак онај јарам, у који падају сви они, који немају довољно храбрости, да се часно боре са сиромаштвом. Грофичини фини разлози и бесрамни примери нису је истина ни потресли ни поколебали али није осећала довољно снаге ни довољно храбрости, да се одупре својој мајци, која је склопила већ и руке. и која је лила сузе, кад је видела, да јој ћерка не попушта. То је збунило Валентину. Она није умела рећи ни да, ни ие, и за то је затражила два три часа времена на размишљање. Грофица јој то није смела одрећи. Увиђала је и сама, да би нечовечно било кињити и даље то кукавно створење. — Кад тако хоћеш, нек буде. Остаје ти да бираш или по срцу или по памети. Надам се, да ћеш изабрати оно, што је по нас боље. За тим је изишла из собе, оставивши Валентину насамо. Надала се, а имала је и довољно ослонца за то.