Nedelja

Број 25. и 26.

Страна 15.

— Дакле, да се савршено на тебе ослоним? упита Раул. — Разуме се! Ја никако не могу да појмим, како ти још можеш да сумњаш покрај свега што сам ти до сад учинио. Ко те је нашао у Лондону, кад ниси знао шта да чиниш? Ја! Ко ти је дао име и породицу, теби који немаш ни имена ни породице ? Опет ја. И ко ти у овом тренутку, кад си доведен у непријатан положај хоће да осигура будућност? Ја, и само ја! — Дивно! прекиде га Раул. Красота!... Куд ћу за све то већег доказа но што је овај твој састанак са мном? А зар си ти у Лондону тражио Јмене, само мене ради?... Али добро... Ја примам; ти ми само реци да си најбољи стриц на свету и ја ћу те одмах молити за извињење. Кламеран је ћутао. Он се једва уздржа да не плане. Раул продужи. — Ја сам овамо дошао за то што ти верујем. Кад би ти моја пропаст донела користи, ти се сад не би много премишљао. Кад би нам претила опасност, ти би одмах стругнуо а оставио на чистини твога драгог синовца. О, само те молим да не протестујеш против тога. Таквога си карактера, а и ја бих то исто учинио да сам на твоме месту. Али знај ово: ја нисам од оних с којима се човек може титрати, а да му то титрање не преседне... Него, манимо се сад прекора!... Реци ми, шта има важно... Луј виде да не може изиграти оваког сукривца. Не оклевајући дуго, он му у кратко исприча шта се све у Олорону десило од кад је он дошао. Прећутао је само једно: да је његов брат неизмерно богат. Кад је довршио, Раул повика: — Но, ми смо дубоко загазили! И ти још мислиш да ћеш се срећно моћи извући? — Разуме се, само ако ме ти не издаш. — Ја још до сад нисам никог издао... разумеш ли ме, маркиже?... Него реци ми, како мислиш да се искобељамо? — Ја о томе још нисам премишљао, али знам да ћу пронаћи пут спасењу.

Не бери бриге. Док ја овде чувам Гастона, теби у Паризу не прети никаква опасност. Раул се замисли. — Никаква опасност? Је си ли ти о томе сигуран? — Са свим! Г-ђи Фовелова и сувише много зависи од нас, а да би могла против нас да ради. — То је истина, рече Раул. Од моје мајке сигурни смо, премда се од ње нисам никад ни плашио. — Па кога се ти бојиш? — Једног непријатеља, који је неумољив... Мадлене! — Ах, та! повика Луј и презриво развуче лице. — Ти је презиреш — рече Раул, али немаш право. Она се жртвовала за своју тетку, али се она није одрекла и сваке наде. Она је одбила Проспера, обећала је да ће поћи и непрестано се нада. Ти мислиш да је она плашљива, наивна... Али није. Она је одважна. Кадра је за најдрскије планове а у садашњој невољи стећи ће великог искуства. Она љуби, а жена која љуби браниће своју љубав као тигар своје младунце. — Она има 500.000 дин. мираза. — То је истина, а кад се та сума да под интерес, нас двојица добијали бисмо по 12 500 дин. Па ипак, ти ћеш се Мадлене морати одрећи! — Никад! повика Кламеран. Никад! Ја ћу је узети кад се оботатим... а ако останем сирома, узећу је тим пре! Ја нећу њен мираз већ њу, јер је љубим! Изненађен овом стричевом изјавом, Раул стукну за један корак и подиже руке к небу! — Немогуће! повика он. Зар ти љубиш Мадлену, ти?,.. Ама зар ти?!... — Јест — одговори Луј. А шта ти је то тако чудно? — Није, није ништа... Али та твоја страст објашњује ми твоје понашање... Ти дакле љубиш Мадлену! Кад је то тако, драги стриче, онда ништа паметније не можемо учинити него да положимо оружје! — А зашто? — За то што заљубљен човек лако губи и главу — одговори Раул смејући