Nedelja

Страна 22.

Број 25. к 26

новао повелику суму код г. Фовела. Шта ћеш ти одговорити кад те упитају ко је био онај Кламеран чије си имање ти наследио? Луј слеже раменима. — Драги сестрићу, ти би хтео да си врло оштроуман, али си врло наиван. — Па де реци ми... — То је нешто најпростије, за банкара и његову жену, као и за Мадлену. Кламеран олоронски биће ванбрачни син мога оца, дакле мој брат, који се родио у Хамбургу, док је мој отац, за време револуције, живео у иностранству. Има ли, дакле, чега природнијег од тога, да брат брата наследи?... У осталом, ти то већ сутра треба да испричаш твојој мајци, г-ђи Фовеловој. — Али то је врло дрзак корак... — Зашто ? — Могли би се распитати. — Ко? Банкар? А зашто? Шта се то њега тиче, јесам ли ја имао каквог незаконитог брата или нисам? Ја сам наследник, сва моја документа уредна су, он ће ми избројати новац, и то је све. — Тако ће биги што се њега тиче, али... — Зар ти мислиш да ће даље распитивати г-ђа Фовелова или Мадлена? Зашто би то чиниле? Мислиш да оне сумњају? Боже сачувај! све што би у том правцу учиниле компромитовало би их. Оне се ваљда, неће тајном служити против нас? Раул се замисли. Он је тражио какву нову сметњу, али је не нађе. — Па добро — рече он. Ја пристајем. Од сад ваљда не треба више да мамим новац од мајке? — А зашто не. — За то што си богат... — А шта то теби користи? повика Луј. Зар ти ниси твоју мајку убедио да смо, ја и ти непријатељи и да ти од мене нећеш ништа да примиш? Та иди, молим те! Ја сам на све помишљао, и ако ти будеш усвојио мој план, моћићеш ускоро са мном рећи: успех нам је сигуран. Лујев план био је врло прост. — Де да видимо шта смо до сад учинили — настави Луј. Пре свега ја сам се преставио г-ђи Фовеловој и под-

викнуоЈој: „Кесу или живот!" или још нешто сличније: „Кесу или част !" тим сам је застрашио и она ме мрзи, јер сам јој улио одвратност... — Одвратност?... То је слаб израз. — Знам. После сам на позорницу извео тебе и ти си успевао. Ја сам иза једне завесе слушао ваш разговор. Ти си одлично одиграо своју улогу. Она те виде и заволи. Ти си говорио и задобио си њено срце. — Без тебе... — Не прекидај ме! То је био први чин комедије. Сад је долазио други. Твоја лакоумност и твоје расипање са свим променише ситуацију. Њена љубав и поштовање према теби претворише се у страх, а тај је страх био тако велики, да она побеже у моја наручја и мене замоли за помоћ. — Сирота жена!... — Ја сам играо улогу старог стрица. Ја сам тријумфовао на твој рачун. Од тога тренутка волела ме је и поштовала г-ђа Фовелова. — Беше. Луј не одговори ништа на ову заједљиву примедбу Раулову. — Сад наступа трећи чин, рече он — у коме г-ђа Фовелова, заједно са Мадленом, почиње да нас цени онако како то треба. О, не варај се, младићу! Оне су нас по^једнако презирале! Само .је материнско срце узрок што ти ту мржњу ниси могао осетити онако као ја. Само мајка може у исто време и волети и мрзети свога сина. — Она ми то, истина, није рекла, али сам ја то осетио. — Али то је много више!... Ми смо, дакле, постигли ово: г-ђа Фовелова дрктала је од нас, а Мадлена је одбила Проспера и била готова да за ме пође,

ПРЕПОРУЧУЈЕ СЕ СВАКОМЕ, А НАРОЧИТО ДОБРИМ МУЗИЧАРИМА МИЛАН БЕРКОВИЋ КЛАВИР-ШТИМЕР Београд, Југ-Богданова ул. бр. 7.