Nedelja

Број 25. и 26.

Страна 27.

ћеш дати ти мени, ако ти план испадне за руком? — Ја сам ти већ казао, да ћеш добити ренту од 25.000 дин. и да можеш задржати све, што ти да г-ђа Фовелова. — Добро! Примам ове услове. Чиме ми гарантујеш, да ћеш одржати своје обећање? Обојица се познаваху добро; имађаху довољно разлога да не верују један другом. — Зар се бојиш? питаше Кламеран. — Наравно! одговори Раул. Како ћу ја доћи до својих права, ако ме ти превариш ? После дуге дебате напослетку се спразумеше и растадоше се. Одиста се догоди све онако, како јз Кламеран прорицао. Тек што је г-ђа Фовелова мислила да може слободније дисати, изненада се промени Раулова живост и бриге почеше изнова. Пре је могла г-ђа Фовелова још питати: „шта ради Раул с новцем, који му дајем?" Сад је ово питање било излишно, она је то знала. Раул имађаше сваког дана друге пасије. Час се надметао са сваким у оделу, час му се допала ова или она глумица и тражаше да ступи са њом у односе, час је опет проводио по цео дан на тркалишту. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

с н о в и Ст. Галетов

Снев'о сам те више пута У по ноћи — зору рујну, Како љубим усне твоје, Смеђе очи, косу бујну... Како љубим образ, чело, Твоја млада бујна недра, И у њима до два крина Како љубим топла, једра.. . Како грлим стас твој вити И на њему грло бело, Како љубим тебе, мбмо, Страсно, жарко и весело... Ал' кад тмина диже вео, Сунца зраци кад се смеше, Ја се тргох и тад видох, Да то само санак беше...

И Г Е Н Од М. Твена

— Да, да, сећам се те анегдоте — рече подинтендант недељне школе његовим старим нагласком а из очију читаш му тугу. То је историја једног простог створења, које се звало Иген и које је често јјпревозило камен староме Малтбију. Кад се оно покојни судија Баглеј, Бог да му душу прости, оклизну, слете низ степениде судске и сломи врат, ми се саветовасмо, ко ће удовици његовој однети тај тужни глас и како јој то треба да каже. Напослетку метнус«о Баглеја у Игенова кола и рекосмо му да одвезе судију кући његове госпође, али да пази, како ће јој казати да је судија умро. Рекосмо му да почне мало поиздаље, а не, што но веле, с неба па у ребра. Кад је Иген довезао судију пред кућу, он оде унутра и лупну на врата. Изађе удовица, Онда Иген рече: — Станује ли овде удовица Баглејева? — Удовица Баглејева ?... Не, нестанује, господине. — Па ипак ја бих се кладио да она овде станује. Али свеједно мислите ви како хоћете. Реците ми, молим вас, станује ли овде судија Баглеј ? — Јест он станује овде. — А ја би се ипак кладио да не станује. Но све једно, говорите ви шта хоћете, ја немам обичај да противуречим. А молим вас је ли господин судија код куће? — Није, изишао је. — Па дабогме, то сам и ја мислио. Али... молим вас... слутите ли ви што год? Баш сад ћу да вам испричам нешто, што ће вас морати дирнути. Десила се несрећа, госпођо. Погледајте доле на улицу. Ено тамо мојих кола и у њима старог судије. Потрудите се те сиђите доле, неће бити згорег. Али ја вас унапред уверавам, да ћете одмах видети и појмити, да је за њега смрт била још једина утеха.

ПРОЛЕЋЕ

Поточић ромори, Лаки ветар пирка; Лишће шумори Милина — срце дирка! Љубичица мири Тице песму поју, Врба грање шири Каже бујност своју. Све је лако, чило, Свуд се песме поју Та пролеће мило, Носи раскош своју. 5. VIII. 1909. Ниш Милорад П. Зечевић