Nedelja

Број 2. 1

Страна 25.

Али још је горе, што поједоше и оно мало свећа и писаће хартије, што смо тако тешко набавили. Монтолон (подиже (очи к небу). И ЈОШ Каквог гада нема овде! Г-ЂА БеРТРАН (г-ђи Монтолон). — Комарци ми поједоше децу. Г-ђа Монтолон. Тако је. Моја ћерчица целе ноћи плаче. Н аПОЛЕОН (не окрећући се). — Хајде, хајде! изнемогла је. Треба јој певати: Отац ми је код куће, Шта хоћеге ви ? (тихо) Отац ми је код куће, Шта хоћете ви ? (Велика пауза тишина). Г -ЂА БЕРТРАН (полугласно). — Знате ли шта се чује? Г-ђа Монтолон. Шта? Г-ђа Бертран . — Да се у Лонгвуду појавио Еампир: сиви човечуљак! Виђали су га људи да тумард око стана. Гурго . — Ето глупости ! (Монтолону) Смем се опкладити да су се то прибли жавали стражари? Монтолон. — Да, ја сам га очекивао. Гурго . — Јест! Ви мислите да нисмо потпуно опкољени! НаПОЛЕОН (продужујући- игру)Г — Шта сплеткарите ту ? Г-ђа Бергран. Говоримо о сивом човечуљку, сире. (наставиђе Ц се)

Ј 1^оета Ј. Цоловић директор^ Народне Банке

ЧИТАЛАЦ' ИЗ УСПОМЕНА ЈЕДНОГ УРЕДНИКА написао ЖАРКО

Рушевиме „ЈУГиее" до рудничког града

Ишао сам улицом замишљен. Шта сам мислио? То ћете знати и без нарочитога при-

поведања кад узмете на ум да сам уредник српскога листа, за који сам желео да утиче на добар тон писања. Да је Бог после петка престао стварати и узео одмарати се т. ј. да је прескочио суботу и од петка прешао на недељу, могли би издавачи српских листова још и поживети који час блаженога века... Сад знате какве сам муке мучио и о чему сам премишљао идући лагано преко Теразија. Платити више него што се примило, може и да буде у месецу једне суботе. Али чинити то сваке суботе како да не зажалим што се у низу Божјих дана нашао и гај сарафски дан !Неко ме пљесну руком по рамену, и док се пренух из мисли већ је поред мене био пријатељ, који ми стеже руку и који се сјаше од задовољства, што ме је после толико дана видео. То ми сам рече, и ја му веровах. — А како „Морава"? — упита ме он за Л'ОЈ лист. оТиче дал>е! — нађох фразу да му одговрим и да му опет ништа не кажем. — Море не отиче она лагано него гура баш као права Морава ! — вели он с очигледним расположењем за лист. — А, вала, и вреди! — Пратиш ли је, вере ти? — Како ме то пи, таш ! Ама проучим је од почетка до краја! Све је красно, све је ваљано! Збогом пријатељу! Опет ми стеже десницу и одвоји се у споредну улицу. На1 лицу му читах жалост што га хитан посао одазва на другу страну, те прекиде разговор о „Морави" која му се тако допада и коју с толиким задовољством чита. — Збогом, пријатељу! Ове му речи добацих од срца, јер је срцу

Па.„ лагано