Nedelja

Број 2.

Страна 23.

пити више ни по боцу дневно на лице, као што нам је одобрило Њено Величанство Британска. Наполеон . — Па зар је нами подељено на оброке? Монтолон. — Јутрос, сире. Наполеон . — Да ли ће се то дознати у Европи! Да ли ће се дознати да је моје ропство понижено до такве беде! Ј1а Каз . — Можете се жалити... Наполеон . — Жалите се ви, господо. Нек Европа зна па нек се љути. То је за мене испод мога достојанства и мога карактера. Ја или наређујем или ћутим! Г-ђа Бертран . — Па и хлеб је буђав! Наполеон . — Тако је било и прошле недеље. (узима хлеб, проба га, па га баци. Слузи позади њега). Упитајте с моје стране официре 53-ћег пука, тамо у пољу, да ли би ми хтели дати мало двопека од њихових војника. С њима сам тридесет година ратовао, па ме, ваљда, неће одбити. Бертран . — Одиста не, сире, они су сви бонапартисти. Наполеон . — То је истина. Но знате шта је казао некакав ветеран у пуку, кад ме је први пут видео ?... „Жестоко су ме преварили, уверавали су ме да је тако стар. Али ништа од свега тога; злосрећник ће претурити бар још шесет битака преко главе!" Томе се радује. Ла Каз . — Слава се овековечава, сире. А који би од великих војсковођа узабрао више лаворика од вас, кад сте обесмрћени сјајем славе? Зато је берберски султан у свом наивном фанатизму казао, правдајући се ратоборној намери Вашег Величанства: „Противу Великог Наполеона? Ах, не, никада! Ми да ратујемо с Богом!" Гурго . — То је врло згодно употребљено! НаПОЛЕОН (смејући се). — Ха! У Маварску... Врло се добро сећам да ми је један путник причао, кад је пролазио преко острва, да је недавно видео у Техерану моју слику изнад престола персијског шаха; а адмирал ми је казао да се на Сандвичком острвљу веома радо распитују о мојој судбини. Гурго . — Врло радо? Ах!.. Наполеон . — Пст!.. Препредени развратниче! (сви се смеју). Бертран . — Па она старица од осам-

десет и три године, која се од шесдесете године нигде није макла, изишла је једног јутра на пут да бар „из даљине види императора!" Ла Каз . — Па ови нордтумберландски морнари, па кинески лађари, па малајци, сви се излажу пушчаним зрнима страже само да пређу ограду и да добаце киту пољског цвећа! Наполеон . — Да, да, знам то... Али у пркос моје славе све су ми шешире покрали! (сви се смеју). Нестаје једног по једног као цигарета. Ако се овако продужи ја ћу једног дана бити забрађен марамом... а и њих још врло мало имам, па и оне се поцепале као заставе моје јумачке гарде! Монтолон. — Јер је забрањено да се са копна доносе ствари за тоалету... Наполеон . — Да, враћају ми опсадни новац. Колико ли ме је пута јадна Јозефина прекорела за индиске муселине, батисте и шалове. Али треба имати на уму да нисам још доживео врхунац беда. Да сам умро на престолу, онда бих у облацима свемогућега био као каква загонетка за људско добро. Данас, благодарећи несрећи могу ме осудити да идем го. Ла Каз . — Па још да се не клевета! Али Голдшмитове брошуре, Варенове пасквиле!.. Наполеон . — Де! де! Списи, догађаји, све то клизи око мене као зрно по мермеру! А зашто то чине ? Ако коме падне на ум да тврди да ми је длака порасла и да идем четворноношке, имаће људи, који ће рећи да ме је Бог казнио као Навукодоносора. Монтолон. — О! сире! Наполеон . — Него! него! Зар не видите, да су се оне три енглескиње, које су ме прекјуче виделе, ужасно превариле? Ја сам убеђен да су се оне надале, да ће видети какву крвожедну животињу с роговима. (Смеје се, мучећи се да одсече парче меса). Све нам шаљу те мршаве краве! Ја се не сећам да сам добио жилавије месо ни у двору ни у шатору на бојном пољу! Г-ђа Монтолон. — Па није још иструлело! БеРТРАН (Гурго-у, који се мучи око меса). А! ето вам двобоја!