Nedelja

Страна 40.

Број 3.

синчића, па га изгубила. (Измичући се, клецајући). Али, ако ми буде Ваше Вели чанство допустило ја ћу видети, да ли... Наполеон (љутито). — Приђи ближе! МДРШАН (прилази уплашено). — ЕВО Ме, сире. наполеон (вукући га за уво). — Погледај ми сад у очи... Зашто ме лажеш? Маршан . — Не лажем, сире. Наполеон . — Онда ћути, јер кардинал вели да није грех кад се што заборави. Ја сам се навикао на те људе,

Наполеон (зграби га). — У Шенбруну!.. Па не нађе ништа важније! маршан (правдајући се> — боже мој, сире... Наполеон . — Доста, глупаче ! Реци само... Је ли близу замка? У парку? Маршан . — Да, сире. Наполеон (за себе.) — Непосредни сусед, онда... Исте године, или скоро исте, безсумње... А у Немачкој... (окреће се Маршану) ЗнаШ ли још штогод о извештајима?.. Маршан . — Вели се, да ово дете

које могу кроз њихово ћутање да прочитам. Шта ти знаш ? Овде се не може ништа сакрити. Говори. Маршан . — То није тешко, сире; а нарочито у овој врло важној околности, кад је већ личност означена. Јер... Ја НаПОЛЕОН (нестрпљиво). — Иди, ИДе... Маршан (продужује.) — Чекам да вам кажем. |Наполеон . — Иди одатле брбљивче! маршан (изненада упада у реч)- — Да је Бецин син на васпитању код неког шумара у Шенбруну.

често зову у закак, да се игра... Наполеон . — Мој син ! Маршан (продужује). — Или да Његово Величанство краљ од Рима често извозећи се у шуму свраћа код шумара, те ту пије топло млеко и једе црни хлеб. Наполеон (радосно). — И ти си све то знао, па ништа не говориш! Скоте! Животињо! (блажије). Али чуј, драги Маршане, писма од твоје мајкеотварали су, прегледали, задржавали, сво по жељи гувернера; док Бецина су писма слободна, цела њена коресподенција сло-

Чланови управе и Чланицс ВИтешког друштВа ,.Душан Снлни" у Ваљеву