Nedelja

Број 5.

Страна 79.

риба, треба ју јести са разним сосима. Али треба пре свега примити ту рибу покорно и без поговора. Жак: А хоћеш ли се ти удати ? Франс.: Воље немам никако за то. Али то ти кажем, удам ли се, изгледаће као да сам умрла, то ће бити на дуго време. Мој муж ће моћи да ми учини што год буде хтео, али ја га нећу оставити. Обесићу му се око врата до последњег часа. Неће се он тако лако курталисати мене. Аза све, што ми буде учинио вратићу му мило за драго, али га нећу оставити. Жак: Благо ономе, који ти буде муж! Лепо ли ће се он провести ! Франс.: То зависи од њега, нека не отпочне. Дакле готови смо, могу ти довести Марту дрктећу у твоје наручје ? Жак: Ти се служиш тако чудноватим начином да нас мириш, па се већ због самог тога нећу опирати. Иди дакле по Марту. Франс.: А11 п'цћ1! А немој осуђивати тај мој метод, јер њиме сам се с успехом служила и пре твога случаја, и то не само једанпут. Жак: А ко су били ти други, Бог с тобом? Франс.: Па тата и мама за Бога ! Помирила сам их више пута. (Вади часовник). Попуши једну у миру. Кроз пола сахата бићуопетту са својом снахом. (Одлази). 14. јан. 1910. г. Београд. Превео М. А. Озеровић

је узети у руке штап, преко рамена струку, а за појасић фрулу — па да чува овце. Није требало много маломе Марку па да и у тој средини осигура себи прво место. Колико је провео у игри по гумнима и катуништима, толико је провео и као пастир. Када му је било четрнаест година, једнога дана нападне вук на његове овце, кога Марко рани из мале пушке, на шта звер толико побесни да за мало четрнаестогодишњи Марко не постаде жртвом раздражене звери. Али благодарећи својој смелости, уз неколико добивених рана, носећи се са рањеним вуком, успе да га рукама задави. Овај је случај најјачи преокретЈу његовом животу. Мали Марко — пошто прездрави од добивених рана, које су биле такве природе да сеЈстраховало за његов живот — узе кожу

Снимак г. М. Ј. Радојевипа ; поручника Вашарехи проеЈзцн, враћају ег кућн евојој

Војвода Марко Миљанов — Мартин и Мираш Дода Иванај —

Видите ли овог правог гренадира, Којег строге црте исполинске красе ? Како његоп поглед до дна срца дира И како се пред њим туђе звезде гасе! А тш1 његов као, што је код Римљана, Глава Цезарова или Сципиона, Ил[ јунака каквог из старих ролиша, Које даје давна прошлост стара она! Погледајте колос, овог паладина, Двије снажне мишке, два челика тврда; Оваквијех мало гаји Отаџбина И на цветна поља и на кршна брда! Марко Миљанов родио се лицем на Марков-дан (25. априла) 1833. године на Горњем Медуну, од оца Миљана Јанкова - Поповића и мајке Борике из чувене куће Ујк - Гилића. Његова необична детиња бистрина, жилавост и одлучност истицале су га: да се у детињим играма само његова слушала. Али кад је навршио седам година, морао

свога напад; ча и пође у Подгорицу да је прода. У близини Подгорице сретне Турчина, трговца, који га упита да ли продаје кожу и ко му је, кад и где убио вука. Марко му рече како је до ње дошао, али му Турчин рече, да лаже, нашта му Марко усплахирено одговори: „Ја ?<е лажем, но лажеш ти, Турчице ■ —■ у томе пушка плану и Турчин паде... Кад виде шта учини, Марко се изгуби у гору. Пошто је Медун (а и сви Кучи) био под Турцима, то Марко остави огњиште своје, да заједно обитава по шумама са сним, који је ово проузроковао. — Негде сам, а негде у друштву, он за кратко време зададе страх не само Турцима уопште, већ и регуларној војсци по фортицама, чија се врата заласком сунца, од његова страха, затвараху. Глас о његовом јунаштву одјекну широм Црне Горе и Албаније... Да је био у свему недостижим најбоље се види из тога: што су га се Арбанаси плашили, а као таквог не само поштовали већ