Nedelja

Врој 5.

Страна 81.

Ја ћу мислити на бедне, што гину Без свога крова, без сјајна одела, Што једва себи суха леба збрину, А тебе кити свила сјајна, бела, Ја ћу мислити на бедне, што гину... Ако ми душа под јадом не клоне Мислићу како да те вратим стази, По којој треба девојка да гази, С које те празче ништавости гоне, Ако ми душа под јадом не клоне. О, ја те волим, и зато баш желим Да те вратим свету будућности веће, Пратићу те дотле оком невеселим, И певаћу јецај изгубљене среће, О, ја те волим и зато баш желим. Ја нисам играч валса и мазура, Мене не опија полка са кадрилом, Ласкање празно кб кад трубадура, Ја нисам играч валса и мазура... Новембра, 1909. г. Београд. Р. М\. В.

ПОЗОРИШТЕ

— О Р Л И Ћ — Едмон Ростан Играно у Кр. Срп. НПозоришту 1—10. г. Ред. г. И. Станојевић. Обих дана београдски свет који се занима уметничким појавама у нашем друштву имао је част видети на српској позорници славног Ростановог „Орлића", најлепши, најнежнији и најдостојнији панегирик Нанолеону и плавоме Орлићу Војводи од Рајхштата, несуђеном Императору, краљу од Рима. Ми лично, били смо дубоко дирпути пажњом и старањем Управе позоришта, јер смо у целокупном њеном раду видели нежну бригу да се ова дивотна ствар савремене француске драмске књижсвности изнесе у што лепшој слици. Надали смо се да ће све бити илузорно, па нам је после оваквог успеха тим милија цела ствар. Опет понављнио, даУправа није крива, што не може набавити нов намештај, — треба дати већу помоћ, треба публика да посећује још озбиљније, и онда би се све могло поправити.

* * * Затворен у мрачне аустријске дворске зидове, окружен грубим слугама Метерниха, притиснут скученим, нарочито прописаним наставним планом, поред блудне матере, у друштву које плива у зиблудама, Метерних је хтео да у младоме војводи од Рајхштата још зарана убије дух Орлића, да га претопи у редове аустриских племића, у редове блазираних слугу аустриских, а изнад свега, да војвода од Рајхштата буде његова играчка, али којом он Европи задаје толико страха. Но Војвода од Рајхштата зна, све зна. И кад је утучен, болестан, мислио да се преда судбини, долази грофица Камарота са кројачем, преставником Младе француске, да га дигне, да га ојача, да га позове у борбу. Плави, сентиментални дечко осећа све и тим му је теже. Он воли свога оца. Ни мало га се не сећа, али о њему прича Историја, коју му после сцене са Камаротом, у лажној боји сликају његови наставници. Јадни Краљ од Рима! Али се он од једном буни, и кад му наставници прескачу догађаје за владе његовог оца, он пита: зар се тих година није ништа десило, и онда им прича сам Историју свога оца, коју је дознао од своје пријатељице, глумице Фани. Наставници се плаше и достављају све то Марији-Лујзи, — Метерних спаљује књиге из којих је Војвода могао прочитати о своме оцу ма шта. И после те сцене долази глумица Фани. Ова поштена жена морала му је причати о славним делима и смелим подвизима његовог оца... И тако даље, морали би наводити све сличне догађаје у мрачној сфери војводина двора, коју је могао удесити само цинични Метерних, и тако би дошли до последњег момента, када уморени, болесни Орлић, на самртничкој постељи слуша Историју прошлих дана, када је био већи у колевци, него што је сад на пољској постељи свога оца, до последњег момента, кад болно љубећи ленту крзља од Рима ставља је себи на груди и тихим ропцем дозршава умирање, које је почело још на Ваграмском Пољу... Требало би да вам причамоодичном Фламбоу, о сценама између Војводе и њега, да вам причамо о оној сцени кад се Војвода састаје са Фрзнцом I. да вам причамо о страсном, прикривеном умирању једне меланхоличне душе, Хамлета у минијатури. Не! Оставите нам да уживамо не причајући све то. Идимо у позориште, гледајмо, не препричавзјмо једну божанствену драму великих идеала, како јој не би одузели велики део њеног правог утиска.

= ШЕ1ИРА = ЈУ1УШКИ* И ДЕЧЈИХ> у И ИЛаДЕЏШЕЈУГ ИЗБОРУ добила је галантериска трговина КОСТЕ НИКОЛИЋА И ДРУГА ==н- б