Nedelja

Број 7

Страна119

зачу тихо куцање. У собу уђе Петров друг, гимназиста Стеван. — Чека те. — Збиља? — Морам да се журим. У 5 часова наћићеш је на Калемегдану, лево од улаза. — Добро. Доћићу. Стеван је отишао. Петра је чекала његова драгана. Требао једасе жури. Брзо дотера своју косу, обуче капут, па врскапут, и и крену се споредном излазу. Са свим случајно, или намерно, кад је био код кујне стао је као укопан. Кроз стакло које је било на вратима видео је служавку Анђу. Пошто се умила, стала је код огледала, нага до поЈаса брисала се, растежући се од неке непојамне сексуалне пожуде. Посматрала је своје тело; своје насмејано лице, ватрене црнс очи, распуштене црне косе, играла се својим једрим дојкама. Видело се, да је још чиста и пуна моћи да задовољи највеће пробираче чистој сексуалној наслади. Стао је и није се мицао. Затим, тетурајући се, приђе вратима, брава шкљоцну и — Петар се нађе у кујни. Анђа пригушено врисну. Пребаци убрус преко тела, и згрчи се, као да је хтела да прикрије нагост свога тела. Тај је страх био искрен, не надражавајући страх поквареног женскиња но младе, још невине девојке. Петар јој приђе, пољуби је у врат, и потруди се да јој отме убрус. — Господине... — Што се браните? — Госпођа је ту... — Ви сте дивни, Анђо... Анђо, Анђо,... не будите такви... Ја... Ја... — Госпођа је казала да — да будем према вама пажљива... Немојте... Ја сам сирота девојка... служавка... ви — господин! — Анђо... не знам шта сте,.. не тиче ме се шта сте... ви сте дивни... — Ја сам поштена девојка... — Ја нећу твоје поштење,.. јај оћу

да те љубим... Шта те се тиче госпођа? Ја хоћу да те љубим. . Пољуби је у образ, и уједе је за румене усне. И док се све више бранила, обви јој руком струк, одвуче је до кревета. Она је попуштала. — Госпођа је ту... Обори је на кревет, измаче се од ње и погледа је — Приђе јој опет, стаде је љубити као луд. — Љубите ме, Анђо... Ти — ти... ти... буди весела... — Мене је страх... — ГТољуби ме једном. Она га загрли и пољуби. — Бежите! Чујете ли: неко долази... ви сте луди, — неко долази. Он је пољуби још једном, и одјури. Румени запад као у крв обмотаоје целу кујну. У средини је стојала Анђа расплетене косе, нага, унезверена, дрхтећи од узбуђења. Владала је мртва тишина. Само је кујнски сат једноставно куцао, и избијао 5 г Ј 2 часова. II 6. часова. Калемегдан. Исти дан, исти септембарски дан... Петар ступи на прву Калимегданску стазу а Стеван пред њега. — Чекали смо те, — она је отишла — Ако је. — ЈБути се. — Ако. Њено понашање, њена сујета, у опште све, већ ми је досадило. Исприча му цео догађај у кујни и заврши: — Шта мислиш о томе? — Задовољио бих се... — Еј, мој платонски љубавниче! А после би дошао твојој Стани и клео би јој се да је волиш, само њу и ниједну више... — Па то је служавка — Служавка? Она је жена... Сматрао сам да си поштенији. — Немој се продавати, иначе ћу држати да си луд. — Стеване, она је служавка, обична, ниска жена, и ти би опет са њом провео неколико часова говорећи да