Nedelja
Страна 122
Број 1
IV
Сутра-дан у школи, Стеван је причао: — Заљубио се Петар у служавку, и то озбиљно. — Ама је ли истина? — Оће ли и нас да прими у ортаклук? —- Не, то Је платонска љубав! Пазите да га не дирате, иначе — брука. — Е... е... е? После дуже дебате рекоше да то није савремено, да је он луд, или да хоће да изиграва. V У својој соби по ручку, Петар је мислио. Велики бол испунио му је груди. Бојао се да није све ово обмана. Та и он је човек као и сви остали. Проћиће ово време и он ће бити, груб, без човечанских осећаја. Анђа је ушла у његову собу. Весело му је пришла и рекла: — Долазила ми је мајка. После подне ћу кући. — Како? — Ићићу, пустила ме госпођа. — Па ћеш се вратити? — Да. Загрли га и пољуби, па весело настави; — Донећу вам много цвећа. Он је ћутао и гледао је, затим се снуждио. Зашто? Није знао. Пришла му је, опет га загрлила и питала: — Шта ти је? — Ништа. -— Ти си тужан. — Пољуби ме. Анђа му поче љубити косу што се лепрша изнад његовог чела, подиже је, измаче се и смејући се гледала му је у тужно лице и високо чело; затим га притиште на груди, и поче га љубити. Велика се врата отворише, и док је звук једног пољупца у чело лебдео собом, на прагу се појави Петрова мати. Збуни се, затим викну: —■ Анђо! И Петар и Анђа скочише. Као уко-
пани остали су на месту и нису знали шта да раде. — Не можете више бити код мене. Можете ићи. Остављам вам два дана рока. — - Мамо! — Срам те било! Анђа изиђе из собе. Госпођа се врати у своју собу рекавши: — Петре, то је неупутно од тебе. И док су Петар у својој, а Анђау својој соби плакали, госпођа је у својој соби рекла господину: — Не бих је отпустила. Била је здрава. Петар се не би покварио, али је незгодно кад сам их затекла. Наћићемо другу. Јадна деца. — Крај Јануара, 1910. год. Београд. « I I м ♦ • • СА ПОШТАНСКИХ КАРАТА (пргписао један писдооноша) }(а карши: слика из шарог забета Анђео тера Адама и Вву из раја Немој да тужиш, драга Ево> Нас опет воле Бог, А ми ћемо једно у другом Тражити раја свог. И шта би у пустом рају? Тек ка дрвета два! Ми морамо једно бити Ту нам је срећа сва. Ти у мени, ја у теби Имати раја свог, То је награда а не казна Што нам је даде Бог. Ето тако Адам Еву теши А анђео се на то само смеши... р карши игра се одојче с мајком Прва лутка детету То је мајка детиња А кад мајка не буде Она му је светиња.