Nedelja

Страна 114

Број 7

„Је ли побегао и куда?" „Опет кроз прозор." „Без опроштаја?" „Не. Обухвати ме око паса и забруја ми на ухо: "Сутра ћу опет доћи! Чујеш ли? Буди ту! Иначе ћу те собом однети!" „И зар дође?" „Дође. Али сам овога пута била спрам њега љубазнија, да ме само не би опчинио. Због тога је био очевидно мирнији; јер сам била предусретљивија. Од тога доба је долазио скоро сваког дана у приземље. И ма да је ђаво ипакје прилично добар. Изгледа ми и мање ружан. И нећ сам тако рећи, навикла на њега... Кад по дуже време не дођ^, постајем жалосна... А сад ми реците. Де ли је то можда неморално, кад је морало бити?" Као по команди, разлеже се буран смех и кикот, коме као да неће бити никад краја. А нтивна приповедачица, осећајући подсмех, од жалости и туге сиротица удари у неутешан плач... VI Четврта прича'. „Кад ми је први драган рекао, да и мимо то што сам необично лепа, да, чак и очаравајућа, ипак за њега, вели лепота има цену пуке ствари, која се купује, и кад ми на послетсу саопшти, да ме напушта; јер сам спрам њега сирота — сирота и честита, рече од речи до речл ■— хтедох да заплачем болом очајнице, која мисли, да више неће наћи тако красну прилику, кад у томе тренутку приближи ми се његов млади пријатељ, пгсник и музичар, који је умео да компонује одушевљене песме И тај добри момак узе ме тешити: „Не жалите за неваљалцем! Оставите уображенога! Ако жели имања, нека иде и нека га тражи; наћиће га, свуда га има довољно! Али ви не плачите! Кад је он био у стању да пред богаством потцењује вашу лепоту и честитост, одао је тиме само да искрено не љуби и да је грубо грамжљив. Не јецајте душице! Заклињем вас! Немате за ким! Или се можда бојите да га нећете накнадити? Ви? Ви? О, уверавам вас, да ћете њега лако накнадити! Гле! Освестите се мало! Будите разумна! —- Ја сам — заклињем се успоменом родитеља и свију предака својих — сматрао бих за највећи успех свога живота, кад бих вас задобио —■ не као љубазницу! сувише вас ценим, а и сама знате, да се у опште клонимжена!—-већ као љубљену, супругу, супругу и мајку будуће моје деце. Чујте и судите! Ви ме не љубите данас, то знам, ви ме поштујете и уважавате! Али ја вас љубим од доба, од којег вас и поштујем. Не захтевам од вас да ме љубите;јер знам да вам је то за сад немогуће —- желим

само ваше поверење и споразум —• међутим доцније ће можда и ваша љубав спрам мене доћи: Оставите то за сад, данас. сутра ма и за годину, док расудите, да би било могуће остварити то, што вам данас предлажем, па ме тек тада известите о своме имену, које ми је тако драго —• као и наклоност моје најдраже судбине! —• Пристајете ли?" „Шта си рекла?" навалише девојке нестрпљиво... „Рекла сам: да! Послечега ми је он из захвалности само скут пољубио." „Колико има од тога доба?" зачу се уздрхтали глас из једнога угла собе. „Две и по године!" одговори „мала" одахнув страсно. Али одмах за тим гласно, радосно и сијајући задовољством додаде: „Кроз недељу дана биће нам свадба! Љубимо се узајамно!" Појмите ли шта се после тога збило? Ту „малу" волела је; по нека срдачно. Свака јој се радовала срећи; јер није имала непријатеља; свака ју је волела необично. Све те клицало радосно због њена успеха. А Тамара и Мирјама узеше је међу се и не пуштаху је даље. VII Еазује пета\ „Ја у опште не знам, шта бих причала Једном ми се, душе ваља, један понуди и хтео је да ме узме и за жену — бар је тако гоаорио — али кад ме упита, да ли бих пошла за њега, рекох му кратко, да ми је све једно, чак и сувише све једно; јер нисам баш много одушевљена мугпкарцима. Он је још кратко рреме разговарао са мном, можда ме је и приволевао, за тим ме поведе негде, али ме на по пута остави саму и оде својим послом. „Каква срећа!" мислила сам, „а није ни несрећа! Одлази; иде, иде; па баш нека иде!" „Хм, ти си оригинална!" рече „мала". „Па ако!" промрмља „тешко покретна, ћуталица". Овим је једна тачка програма одсечно била свршена. VIII Шеста је на реду да се исповеди, али се устеже. Узалуд је на њу наваљивано, да бар објасни зашто тако чини? „ А од тебе смо баш нешто лепо и очекивале! Место одговора, означена девојка „без нарочитих особина и интересантности", иначе свагда говорљива само смагну загонетно раменима... Свакојако, свима је данас изгледала чак и сувише „особењак".