Nedelja

Страиа 158

Број 8

Прибраше се у чете хајдучке, Прибраше се и заверише се: Да се бију и крваве с Турци, Да их гоне и да их тамане. Те се тако отворила војна Што потресла цара у Стамболу, Задрмала турску царевину, Зачудила четри стране света, Разагнала љуте зулумћаре, Очистила земљу од немила, Отковала крила и мишице, Разведрила небо облачито, Раздрагала поља и рудине. Ал судбина Србину не дала, Од једанпут да поврати царство. Ко што га је изгубио тужан На Косову а са царем Лазом. Е већина оста у окови Јадујући, Богу вапијући: Ал је небо над земљом високо, А земља је преко мере тврда, А на земљи нечовечни Турци, А Турци су српски мучитељи, А спасења мученику нема, Нема ува да би јаде чуло, Нема срца да би сажалило, Нема душе да е' одзове души, Нема људи да избаве људе!.... „Ој свијете огрејано сунце, Да ли хајеш, да л' не хајеш заме Што ме. гледаш у рукама туђим, Што ме гледаш на мукама тешким, Што ме гледаш на оштроме ножу, Што ме гледаш на грозноме кољу, Што ме гледаш у тамници хладној Што ме гледаш у турском синџиру Што ме гледаш те ме не спасаваш, Што не годиш да ме ослободиш?!" Вако цвиле Срби преко Дрине, У тој Босни земљи поноситој; Вако цвиле Срби Херцеговци, На Неретви води валовитој; Вако цвиле Срби Арбанашки, На Косову и око Призрена: Вако цвиле Срби Маћедонски, На Вардару и око Бтоља; Вако цвиле кукавни Бугари На Балкану и Дунаву хладном; Вако цвиле ал им хасне није. Горко цвиле, ал помоћи нема; Залуд јаук, кад су уши глуве! —

Европа се поноси и хвали, Да се бори за слободу људи. Да војује противу варварства И да сипа лучу просвећења; Ал залуду сва та хвала њена, Кад не види крвава тиранства, Кад не чује мученичке ваје, И кад неће за јаде да хаје!... Ој Србине мој брате рођени, Ој Србине мучениче давни! Не уздај се у помоћ туђинску, 11омоћ туђа наплата је скупа; Не ослањај с' иа љубав туђнна, ЈБубав туђа пуна је горчина. Ко у себи доста снаге нема, Томе туђа не даје мелема; Ко од другог помоћи изгледа, Том најслађи залогај преседа; Ко у туђу мишицу се нада, Тај имаде још много да страда. Па чуј Србе, о почуј ме брате, Ова патња нек је наук за те: 1-1зван себе тражићеш бадава Само Слога Србина Спасава, Тако Србу пише и на грбу Пријатеља и мого би наћи, Ал да само што год олакша 1и, Но не ишти да он за те ради, У властитој својој тековини Човек има поноса и дике, А иоклони за децу су само, Слобода је слатка само онда, Кад је тече сам и цео народ, Туђин му је нигда дати неће, Зато браства траж међ' браћом својом У Србији и Маћедонија, И у Босни и Херцеговини И јуначкој оној Гори Црној. У Банату, Бачкој и у Срему, У Хрватско/ и у С лавонији, Далмацији и далекој Крањској И Бугарској братској домовини —• Ту је братство, што свудједно срце Само ваља да се обгрлимо. И кад идеш тражит пријатељства, То га тражи увек у страдалцу, Кога тишти, к'о што и теб тишти: Е у срећи с' људи само друже, А несрећа пријатеље гради. Па сад прегни, о мој брате мили, Прегни мудро и срцем и душом;