Nedelja

Број 12

Страна 211

Цвеће, дивне жене, занимљива музика. На игранци беху префект, председник суда и готово сви официри. Директорева жена и кћи биле су тако лепо одевене, да ниси могао с њих очију одвојити. „Кад би поноћ, сви гости, двоје по двоје упутише се у трпезарију. Чим сам тамо ушао смотрио сам оне чувене брескве. И биле су доиста дивне. Оне су биле намештене у облику пирамиде на великој порцеланској чинији а свака је била за се у виновом листу. Сама боја њихова натеривала тије воду на уста: једна стр"на изгледала је као црвенкасти сомот а друга жућкаста. Ја сам већ замишљао како човек ужива једући тако дивно воће. Замишљао сам како ће ме жена грлити и љубити кад јој донесем једну а, можда, и две. И ја се доиста одлучих да украдем бар једну. Али како ? Иза нас стојале су слуге као нека свечана стража, а сам ће директор служити то скупоцено воће. „На знак директорев, један од слугу узе једну брескву, метну је на тањир, расече је на две поле, па онда пружи тањир директору, који послужи председника „Ја сам са страхом гледао како пирамида постаје све мања и мања. Кад је оркестар засвирао неки валцер, играчи се вратише у дворану, на виновом лишћу било јејошједно шест бресака. И ја сам отишао с осталима, али сам хотимице у трпезарији заборавио цилиндер, па за то се после неколико минута вратих да га узмем. Слуге, које су ме већ одавно познавале, нису ни гледале на ме, већ су хитно успремале сто и односиле посуђе. „За један тренутак био сам сам. -Ја се примакох столу, потурих шешир и убацим у њ две брескве, покријем их џепном марамом па лагано, али узнемирено изиђем из трпезарије у дворану за играње; у десној руци држао сам цилиндер а леву бејах притискао на прса, права фигура а 1а Наполеон. Бејах намислио да лагано прођем кроз дворану и да без опроштаја одјурим жени

у наручје. Али то не беше тако лако и учинити. Баш тада почеше играти котиљон. Свуд унаоколо седеле су мајке. На средини окретали су се парови играча и играчица. Преко те средине морао сам и ја прећи. Ја сам се вукао поред столица, страхујући сваки час, да какав играч не удари на мене да ми при удару не испадне шешир, па да буде бруке. Срце ми поче нешто живље куцати; десна ми је рука дрктала а брескве су играле у цилиндеру. „Тад на ред дође нека нова фигура. На сред дворане седи једна играчица у руци држи цилиндер: играчи с обрнутим лицем прилазе јој редом и опа метне цилиндер на главу ономе с ким хоће да игра. Прва седе лепа директорева кћи. Али на један мах она скочи и повика: „Један цилиндер! Дајте ми један цилиндер!" У том угледа мене, ја се следих. „Врло добро!" повика она, „господин Хербелоте, дајте ми ваш цилиндер!.. И не чекајући одговор она ми истрже из руке цилиндер, наже га и у часу обе се брескве створише на патосу и почеше се котрљати; за њима испаде неколико винових листова и џепна марама, Сад замисли, како су изгледали и они и ја. Девојке покрише тице марамама и почеше се церекати, директор се намршти а мајке и тетке почеше шаптати. Мени поклецнуше ноге. Госпођица ми врати шешир и иронично узвикну: „— Извините, господине Хербелоте што вам узех цилиндер, нисам знала да вам треба за брескве. Сви прснуше у смех па и слуге. Блед и посрћући као пијан ја једва нађох врата и изиђох напоље Чини ми се да сам тада према мојој доброј жени осетио мржњу. „Још те ноћи пуче по вароши брука. Сутра дан знали су сви. Кад сам изјутра дошао у канцеларију питали су ме другови: имам ли још бресака, а на улици говорили су за мном: „То јегосподин с бресквама." „Трпео еам тако једну недељу дана па дам оставку. Близу моје родне