Nedelja

Број 13

Страна 241

соои лепо могао чути у другоЈ. — Незгодан положај! гунђао је св. Петар гладећи своју седу браду. — То тек ја знам најбоље, додаде бароница уздахнув из дубине своје душе. — Продужи, продужи, наваЈћивао је заинтересовани светитељ. Душа госпође баронице настави: — Око једанаест часова позли мојој собарици (доцније сам дознала да је то последица њене неискрености према мени) и она изиђе напоље... Бар- н... Жан Бертод, хтедох рећи... изглед оје као да има грозницу. Био је нервозан и узбуђен; сваки час је мењао боју и није се умео смирити на једном месту. Тек што смо остали на само, а њега спопаде делириум, и^то опасан делириум. Бацио се предј моје ноге, па је у лудом заносу исповедио да Босански Мусломани,'исељеници ме| љуби, да ме обожава и да он то више не може Сносити. Непристојност његова довела ме је у велику забуну. Прекорела сам га, што сам год блажије могла, јер сам се бојала дагамој гнев онако слаба не убије. Пребацила сам му неблагодарност и злоупотребу мог^поверења... Али сад да видите шта је хтео да уради тај лудак.... Јурнуо је вратима, рекав ми да имам право, да је он један јадник, и да ће за то самога себе казнити — предаће се Прусима. т . И он би одиста и урадио то,

толико је био ван себе.... Наравно да сам га задржала, па пошто се он бранио и викао, ја сам му својим рукама морала занушити уста. . Не знам шта је уобразио себи, али он је дохватио моје руке, па их је обасуо хиљадама пољубаца. Запрепастих се од чуда, али одмах затим прикупих сву снагу, да га умирим и уверена сам да би се он и стишао, да се у томе часу у побочној соби није чуло лупање и за тим кораци, па најпосле и кашљање ђенералово, који се у томе часу враћао кући, грдећи и псујући... Сад је требало изустити само једну једину реч и — Ж а н Бертод био бистрељан. — Па шта си радила? запита узнемирени свети Петар. -Ц: Душа бароничинао бори очи у земљу, па скрушено прошапта: - Ћутала сам, за Турску у прслазу кроз Србију велики светитељу! — А! викну свети Петар весело.... Па што ми ниси одмах исповедила тај племенити грех? Да сам то знао 1 не бих те задржавао тако дуго на прагу рајских врата... Спасти живот људски, није мала ствар. И онда додаде с неким ђаволским смешењем: — Причаћу то и светом Луки он воли такве ствари. Трже звонпе и зовну једног херувима, који је још од почетка слушао разговор бароничин са светим Петром. — Гле ти њега, а зар ти мораш