Nedelja

Број 13

Страна231

хладне зимње ноћи, која продире у мозак, кроз кости у срж и у своје рухо облачи улице, куће, људе, у нади да нађе ћерку у животу, да је понуди у последњим тренутцима — својом бедном зарадом. Дивљим мислима обузет и гоњен, изађох из ове каване, далеко од овог света без срца и без свести. Београд, 1909. г.

НОВЧАНИК МОЈЕ ЖЕНЕ новела А. Д. (Свршетак) Заклињем се, да ће вам муж остати неповређен. — Хвала вам од срца, ја вам верујем, рече пруживпти му руку. Жак је страсно притиште на усне. Још један з^здах и један стисак руке и жена оде веселим лицем! Жак уздахну невесело: — Што нисам ја дао повода овоме двобоју? О, како бих сада радосно изложио опасности свој живот. И ето, већ сам хтео и сам да јој исповедим колико је љубим, али ме у одсудном тренутку ипак изневери одважност. До сто врага, тек сада осећам да сам учинио неку глупост. Обећао сам да ће јој муж остати неповређен. Међу тим ја се с њим морам бити. Лепо друштво, да се бијем с њим а да га не поврелим. То би од прилике изпедало овако, да ја станем а он да ме бије сабљом по глави, по раменима и грудима а ја да ћутим и да трпим. Њен муж може ми чак и уво одсећи. У осталом зар ја нећу добити тиме много ако будем рањен, а она зна да је то ради ње и само због ње... Босије је био довољно обазрив и. пре а садаје пратио просто сваки корак његове жене. Сад је свака сумња ишчезла, он се заклео да ће крвљу спрати увреду. Грчевито је стиснуо песницу и прет ио предамном. Кад сам пошао он ме за уетави па рече: — Још само на једну реч.

— Стојим вам на услузи. — Хоћу пиштоље, а не мач. Господине, одговорим, баш смо се мало час споразумели да се мачевима бијете. — Од тога времена много се што шта изменило. Дотле ћемо пуцати док један не погине. Од тога не одустајем. Пре но што бих му и речи могао одговорити, окрете ми леђа и остави ме сама. По свему се видело да је то његова тврда одлука. Био сам поражен и нерасположен кад сам се састао с Жаком. Кад сам му саопштио измену он је то примио тако хладнокрвно, баш као кад бих му рекао: данас ћемо ручати код . грчког краља" у место код „енглеске краљице". Видео сам да је цела ствар узела много озбиљнији обрт па сам сматрао за погребно да саопшгим Жаку своје мишљење, да би дотични ривал господин Босијетов могао лакше набавити какве доказе, који би разбили сваку сумњу Босијетову. Жак порумене од узбуђења. — Ш га мислиш ти о мени? Држиш ли да сам ја кукавица или подлац? — То не, пријатељу, али... — Дакле шта, да издам ваљда свога друга? То је га;но! Ви никад ни један нећете дознати име оног срећног угурсуза, у чнје ћу име пуцати. Тако сам немирно спавао како нисам одавно. Раздражени нерви извели су пред моје очи најшаренију слику ружнога сна. Колико год сам знао двобоја с рђавим завршетком, све сам их ове ноћи гледао у сну. Чисто сам у напред осећао извесну жалост и тугу за жртвом, које мора бити у овоме двобоју; јер један од њих двојице је раздражен а други је.. луд. Шта да радим, чисто бих се радије сам борио, но био сведок. Кад сам посетио Жака, он је био миран и добро расположен. — Јеси ли спреман за полазак? рекнем му.