Njiva

218 . страна.

ЊИВА

XVIII. год.

Огледало светскога рата. Срце нам се стеже од туге са пада тврђаве Пшемисл — и са ропства оних наших војника, који су ову јаку тврђаву тако дуго јуиачки бранили. Тугу нашу у нечем ублажава вест, да су се и Русп поклонпли јунаштву наших војнпка, признавајући пм од добре воље, да су се јунавки понели! Пад тврђаве Пшемисд не одлучује много у овоме рату. Бертод, француски генерал, пише у једном великом парпшком листу: да Аустро-Угарска није предајом тврђаве Пшемисла изгубпла од своје војске онолико, колико је некад изгубила Француска са предајом тврђаве Меца. «Кад се узме у обзир — велп француски генерад — да је Немачка савезник Аустро-Угарске, и да опа има још на мплпоне војника под заставама, онда се впди да предаја тврђаве Пшемисла не значп много. * Руси су протпв нас дпгли сплесију војске, али нао нису могли савдадати. Местимпце су они нападачи а ДРУТД 0 сж> опет ми то. У Руса је велпка гомила војника, у нас је срчаност п јунаштво. То са пада Пшемпсла није клонуло. Сву пажњу своју ваља сада да обратимо на ону орјашку борбу, која

тече по кланцима п по боковима Карпата. Руси наваљују на наше у грдним гомилама, али их дочекује, сузбија и потискуЈв срчаност наших војнпка. Притисак руске силе осећа се највећма на бескидским крајевпма Карпата, између кланаца Дукле и Ужока — али наши се и ту држе јуначки те одолевају руској сили, не дајући јој да иде напред. У северном делу Буковпне наша војска напредује победоносно. Наши дани су врло тешки. али уздајмо се у Бога и у његову мвлост. Дожнвели смо ми и тежих дана, па смо их и преживели, јер су наше војске одбиле онда руске нападаје. Наш савезнпк Немачка имаде у резерви још неколико милиона већ извеџбаних војннка а Русија не може да их ношаље на бојиште јер их нема. Будимо стрпљиви и у данима напасти — на концу конца ми ћемо ипак победити. ЗДРАВЉЕ. Због чивуљка. Благоје имао некакову чивуљицу на десној нози. Сврбила га и није нпшта држао до ње, већ је ноктима чупао и кидао. — Остав’ се, Благоје, луда посла! говорплп некоји сељани. Аја, не ће Благоје да мирује. — Та шта ће ми још вражија чивуљица задаватп посла1 Не лези враже! Од чивуљице се начини читава рана, која се загноји, а услед тога му букне сва нога.