Njiva

382. страна.

ЊИВА

XVIII. год.

ове галпце, нека се обратп на свога поджупана плп у варошн на градоначелника. Нови двокрупаши. Наша п аустријска влада пздаће договорно нове банке двокрунашке у лепшој изради. Жељезппчка несрећа у Еиглеској. Новпје вестп о жељезншшој несрећп у Карлајсу у Енглеској, јављају ужаоне потанкостп те је то запста једпа од највећпх неорећа, што пх је жељезнпчка кронпка убележпла. До сада је пспод разрушенпх вагона извученс 1200 тешко рањених и 164 лешпне.

Последњи метак.

Испод изврнутих кола, којнма се муниција носи, једва се види глава Мплана Жана, војнпка, којц је у носледњем боју лако рањен у ногу и овде под колима пашао себп склонпшта. Бледо лпце његово казује вам очпто, да му задобпвепа рана п ако је лака, причињава болове На пољанп све тамо до порушене ћупрпје на оближњој рецп, лежао је сплан рањенпк. Ппска п јаук помешан са потмулом грмљавином топова, која је пз далека долазила, проламала је ваздух тако, да је зар п небу тешко слушати и гледати грозне посљедице малочас одржаног љутог и крвавог боја, те се и оно зави у тмуре облаке. Жан погледа још једном на све стране п кад се увери, да нигде нпкога нп од часнпка војничких ни од војника нема ту, а он осл.ањајући се на пушку овоју извуче се из склоништа свога и упути се правце пгуми, што је лежала на иротпвној страни од изврнутпх кола. Једпна му мисао беше : натраг, спасавај се п склони се где на сигурно место, док не прође овај страшни рат. Ослањајући се на пушку своју журио је Милан колико је више могао, заборављајући и на бол, што му рана причињаваше и не

марећи што се спотпче о толнке мртве војнике, да само неопажен стигне до шуме. И срећа га посллЈЗшла! Ено га у пгумп, где пзнемогао пада крај храста пеког, ту зар да се одморп п да даље створи план свога бегства . . . II смпсливје оепко: ударпће преко кроз шуму а не далеко од шуме је п бапгга његове куће родптељске. Ох, како ће се његовп обрадоватн! Прп тој помисли слатко се насмеја п та мпсао као да му нове снаге даде, да пође даље; огледав ороз пушке своје, да му је спреман. II гле, он сад впде, да само још један метак пма а р&шњак са осталпм метцима да је заборавпо под колп. Натраг се није смело, морао се задовољпти, што и тај јсдан метак има. А сад само папред! И Бог му поможе да до баште родитељске дође. Сунце на заходу бацаше косо своје последње зраке, кад се он јадннк неопажен увуче у родитељску башту п похпта роднтељском прагу. Још њега да прекорачи п спасен је! У дому родптељском наћи ће, мисли он, п лека и склониште, те у бој не ће впше ићп. Са тпм мислпма дође и до врата куће своје, где му баш долазаше мати на сусрет. — Мати, слатка мати, спасавај ме, склањај ме, док ме потера стигланпје! Ла не ћу впше у бој! — Спне, зар си ти побегао ?! Боже, шта да чиним ? ! — Сакрпј ме, мати, сакрпј! На те речи истрчп и отац пз собе и запрепашћен заппта Мнлана: — Зар сп ти побегао, изневерио заставу своју, краља свога, отаџбину своју ?! — Ја сам рањен, оче ! — А кад се рана залечи. . . ? — Ја остајем овде, ја у бој впше не идем! а ти ћеш ме као отац сачуватп, склонити, док крвави рат не прође . . . Још Милан нп довршио нпје, а у дворишту се чуше кораци неки, у којима он јадник, познаде војничку стражу. — Оче, ево потере, склањај ме! — Зар издајицу отаџбине своје да завлањам ? Не! — грмну отац.