Njiva

562. страна.

ЊИВА

XVIII. год.

своме етаду: да је рнмс-ки папа, као врховни глава рпмске цркве, благословио, да следбеници рпмске цркве могу за трајања овога светскога рата, докле је нужно п недељом и празником обављатн пољс-ке радове, те је кардинал-примас упутио подручне му свећенпке, да се споразуму са својим црквеннм опћинама, одборнпцима п скупћпнирима, у које време да се богослуже свете летурђије тако. да најмање спречавају радове у пољу. «С’ада је, велп прпмас, друштвена п домољубива дужност да рано ранпмо, а позније да лежемо: да, радећп п недељом и празииком, накнаднмо рад наших јунака на бојном пољу; те да урадимо све што ваља око своје летпне, па да прпносом њезнним обезбедимо ужнтак како себи, тако и војпицима». Из ове примасове окружнице види се: да је домовикска римска црква својпм вернима не само дозволила да раде своје пољске радове у све дане, дакле и недељом и свецем, него им је рад тај ставила у дужност, у домовпнс-ку дужност. Биће да се преузвишени г. министар богочасти и наставе обратио у овоме питању п на управе послова свију вероисповести у нашој домовини па замолио у томе погледу и благослов Св. Архпјерејскога Синода наше ерпс-ке православне Митрополије карловачке. Надамо се. да ће и нашн архипастири одазвати се дапашњој неодољивој потреби народној. те осењенн мудрошћу Св. Духа, наћп пута и начина како да се очувају и даље неокрњеио и необезсве-

ћено сви обреди православне цркве а помогне и православноме народу, да — без да товарп грех на своју душу — иодмири непрекидним радом све потребе своје у овоме данашњем тешкоме времену.

После жетве - пре сетве. 1 . Хвала Богу мп смо већ свршили већину послова око жетве. Преостало је још посла у жупанијама горње Мађарске, у којима жетва много доцније приспева. Онде још и у септемберу, па и у октоберу жетеочева коса не мирује. Са "новим хлебом» поново долазе и старе бриге. Тек смо пустили из шака косу а већ је потребно лаћати се плуга. Тако ето, паново почиње бобра за свакидашњи хлеб, а то значи: борба за оистанак. Застанпмо на час пред почетком ове борбе и размислимо нешто о оном вечитом раду, који с предка на предка прелази на нашег сељака и који дан-данас многи наш мали газца баш исто онако врши, како су му то некада његови дедови раднли. Никоме ни на крај памети није да тврди, да наш сељак није с временом ништа научио и да није узнапредовао. Погледајте с-амо широм наше миле домовине! Шта видите ? Са машином врше наш газда, са машином провејава храну, са добрим гвозденим плугом оре земљу, са машипом сеје, са гвозденом браном дрља итд. Не оре више дрвеним плу-