Nova Evropa

diti i slovenačku drarosku originalnu produkciju. On neguje, pre svega, klasičnu dramu, i piše zakone prirodnog izgovaranja slovenačkog jezika na pozornici, U tom je suština slovenačkog kazališta, koje se nalazi danas u stadiju razvoja i rasta, Izmedju brojnih, manje uspelih predstava, možemo danas spomenuti dvetri predstave koje se, po svojoj umetničkoj vrednosti i unutarnjoj harmoniji i ozbiljnosti, mogu podvrći najstrožem umelničkom merilu: to su »Hamlet«, »Otelo«, »Idijot«, i možda Sarduova »Čaša vode«, U svome malom ali odabranom ansamblu broji slovenačka pozornica pevače i glumce koji su svoje sposobnosti iskultivisali do znatne visine: J, Beteto, bivši član bečke dvorske opere, Marija Vera, tragetkinja velikog stila, bivša članica Rajnhartova ansambla, M, Šariće va, glumica najsuptlnijih osobina, Rogoz, glumac sveže, prirodne nadarenosti, B. Putjata, odličan režiser, i režiss«r Osip Šest. Na čelu uprave stoji odlični slovenački glazbenik M. Hub a d. Slovenačka priroda, u svojoj srčiki, jeste opora i ozbiljna, Zato slovenački čovek gleda na pozornici radije Šekspira nego li francusku komediju, Nije mu toliko stalo do elegantnih kostima

i raskošne scenerije, ni do lakog »esprija«, savršenih salonski forama, i retoričkih, krasnoslovnih mogućnosti pojedinih aktera, već sudi glumca po tome kako zna doživljavati i produbljavati svoju sudbinu na pozornici, te je izneti onom elementarnom пеposrednošću koja baca publiku u vrtlog sadoživljavanja i apsoluknogš unufarnjeg oslobodjenja samog sebe. U tom će pravcu slovenačka kazališna umetnost uticati docnije, besumnje, blašotvorno i na srpskohrvatsku kazališnu umetnost, Samo je jedno potrebno: što više i što tešnjeg dodira izmedju pojedinih naciionalnih kazališta, Danas Ljubljana jedva i zna šta radi Zagreb i Beograd, a Beograd i Zagreb jedva i poznaju Ljubljanu.

Koliko iskreno shvata Slovenac ujedinjenje sa svojom južnom braćom neka kaže činjenica, da je slovenačko Narodno Kazalište samo zavelo predstave nekih jugoslovenskih dela na srpskohrvatskom jeziku, kad se već ni beogradsko ni zagrebačko pozorište nisu setili da sa svojim ansamblom posete Ljubljanu, Tako smo ovođodišnje sezone čuli u originalu »Smnrt, majke Jugovića« i »Hasanaginicu«, Ali ne teku ovogodišnjoj sezoni, još godine 1892 pevao se u Zemaljskom Kazalištu u Ljubljani Verdijev »Trubadur« na srpskohrvatskom jeziku. Naglašujemo stoga, da je, kako na svim drugim рођ та пабебв јаупоб тада, роtrebno i kod ovih najodličnijih jugoslovenskih umetničkih zavoda što uže zajedničko delovanje, Makako naši putevi danas još bili različni, cilj nam je, ipak, svima isti: ostvariti i dati vrednosti koje neće biti svojina samo naša i našeg naroda veći celoga čovečanstva! | i

Fran Albreht.

238