Nova Evropa

маси ратара и тежака пукло пред очима и дошла до свести његова снага, без сумње би се брво установила »сељачка диктатура«. Међутим, сељак има дубоко укорењено страхоштовање према писмености и »учевности«, а нема довољно политичке свести, Тако је дошло до — »диктатуре буржоазије«,

А наша буржоазија се сад не састоји само ив школованих људи. Све више долази до утицаја капитализам који има похотљиву склоност да све, па и сељака, и економијски експлоатише. Буржоавзија, удешава државу искључиво за своју потребу, а сељака, који не уме да се разабере у закучастим мудролијама буржоаске државе, упреже у свој јарам, Велик део интелитенције вуче кола капитализма, и симулира демокративам. Тако диктатура буржоазије постаје за сељака све тежа. Против ове диктатуре се диже као конкуренат, »диктатура пролетеријата«. Сељак, пак, не уме сам да се помогне и, као питом див, ћути и трпи.

Демократија не може бити ни за какву диктатуру људи, чак ни за диктатуру философа, а камо ли диктатуру буржоазије или пролетеријата. Ми смо једино за диктатуру правде. Само корист целокупне културе нације може дати неком право— не на диктатуру, него да води друштво и да управља државом, и ништа друго. Сељак се инстинктивно подаје вођству буржоазије, јер и он осећа да је култура моћ, и предпоставља да буржоазија ту културу има. А ми велимо: Колико буржоазија хоће и уме да оствари идеал културнога друштва, толико, и само толико, има и права да га ВОДИ.

На празним фразама, платонским изјавама и дематошким обећањима сад више не може остати. СОвесна демократија мора за просвећење, неговање и развијање ратарског сталежа створити радикалан програм, а законодавство демократске државе је дужно обезбедити извођење тога програма, Навешћу овде за тај програм неколико тачака које су, мислим, понајважније.

Прва тачка програма треба да буде: правична аграрна реформа, Социјални положај сељаков учврстиће се само тако, ако сељак добије довољно земље за обраду. Пред очима треба да нам лебде аграрне притике у Србији. Познати маџарски социјолог Оскар Јави походио је у почетку 1917, дакле за време непријатељске окупације, Орбију, ради проучавања прилика. Јаси је нашао — и после непрестаног ратовања, од 1912, и после толике пљачке непријатељске — да је економијски живот Србије здрав и нетакнут, и тако продуктиван, да се човек мора дивити. У свом извештају тумачи Јаси овако: »Србија је типска сељачка држава. Осамдесет од сто становника живи од пољске привреде, велики посед је, тако рекућ, непознат, а. 90 од сто економа ради на површини мањој од 20 хектара. Истина, ово је економисање, према појмовима западне Европе, прилично примитивно, али техничку заосталост у многом уравнотежује трезвен и јак етоивам који сваког малог тазду везује за земљу. Леп

20