Nova Evropa

тив, патријархални дух цени личну власт, која се често извртне у апсолутизам. дар није карактеристично да сељак кнез, Милош Обреновић, постаје крут автократг Џа и од наше интелитенције ретко коме није отац, или бар дед, ишао у опанцима, па да ли је она у том односу демократска. |

Демократија представља виши ступањ политичке и друштвене културе, Демократија је етика. Демократија значи одрицање од силе и власти, у име правде и хуманости, значи изједначење свих чланова друштва и подређење појединца целини, зарад добра целине. Постулат демократије је помагање културно слабих и политички необавештених. Али овака демократија није у нашем друштву никад имала много искрених присталица, иако се круг ових у току ХЈХ века, све више ширио. У овом веку, до рата, као да је овако схватање почело нешто јаче освајати, опет у ближем додиру с разним демократским покретима у Европи, нарочито у Чешкој. У тешким патњама Светскога Рата наша социјална свест је знатно саврела. Ови честити код нас, као и на целом свету, осећају да, је решавање политичких и социјалних питања силом и насиљем одвећ скупа ствар, коју треба, избегавати. Погибија милијона недужних створова на најнечовечнији начин, и патње оних који су иза њих остали, вапију с Толстојем: »Није у сили Бог, него у правди!«

Сваки трезвен Југословен осећа да. је велики преврат у Европи најважнија, обртна тачка наше историје. Природни процес који је 1400 година ометан сад је дошао до решења. Нашем нормалном културном развијању и духовном препорођају не стоје сад никакве препоне на путу. Судбина је наша у нашим рукама. Али је сад и одтоворност на нама за све што радимо. Сад, кад градимо нашу нову кулу, трудимо се да јој ударимо чврст темељ и да у зграду не уносимо ништа старо и изанђало. Потребан је нашој нацији један моменат светле трезвености и ведре присебности, Треба решити одма она питања, која се потежу и сметају. Од њих је једно и сељачко.

Џризнајмо искрено: сељачки сталеж није био ни у слободној Србији цењен и пажен, још мање негован, по својој вредности, а камо ли у Аустрији. И у Србији је сељак био запуштен: није имао, кривицом господе, ни културе, ни здравља, ни пуне политичке слог боде, Више се о том викало нето што је било у ствари. Оељаков образ је и тамо таксиран ниже од образа, последњег капуташа, Његови неДостаци су лечени више полицијом него школом и просвећивањем. А како је нашем сељаку било у правој господској држави, као што је била Аустро-Утарска, не треба ни товорити.

Наш однос према сељаку не треба да диктује ни сентименталност ни романтика, капиталистички прохтеви и демагогија никако, нето хуманост и здрав разум, а пре света правда. Кад је у овој земљи. 80 и више од сто сељак, онда је ово изравито сељачка држава, и тај највећи и најпродуктивнији сталеж — јер он даје и највише радне снате, и највише народне одбране, и највише подмладка — имао би права да државу удеси за себе и према себи. Кад би једнога дана тој