Nova Evropa

Борба Истока и Запада, пре Косова.

(Сер Чарлс Оман, један од највећих живих енглескиг историчарв ч један од највећит пријатеља нашег народа у Енглеској, ставио наљ је на расположење ва »Нову Европу« своје још нештамтано предавање »Исток пч дапад«, које је држао као председник британског Историјског Друштва на овогодшшњем скућу. Из њега вадимо један део.

Професор Оман је један од реткиг европскиг научника у п0литичара, који су добро познавали прилике на балканском по=

|: луострву и пре балканскит ратова и светског рата, џч који су одувек доказивали да Турке, као рођене непријатеље европске културе, треба тчстерати wa Европе. Он је, исто тако, одувек обраћао пажњу на неевропско држање Маџара, ц тражио је, на

основу историјског искуства, да се не полаже одвише вере у

њитову способност за европеигирањем,. У једном чланку, који

ћемо донети у једном од наредниг бројева, показао је, натример, врло лето, како је добрим делом кривица до Маџара ато смо доживели погибију "а Косову.)

Откако повесница, памти, а задело и небројена столећа пре тога, води се и никад не престаје борба између Истока и Запада. Плима и осека навале и освојења, и према западу и према истоку, кретале | су се док не би допрле до највише тачке, да онда, после тренутног застоја, брже или лакше, пођу опет уназад. Писцима старог класичног доба било је ово добро познато. Херодот, отад свих европских историчара, почиње своју, славну књигу причом о легендарним упадима и проту-упадима, између Европе и Азије, и води од њих порекло великоме рату између Грка и Перзијанаца који је на себе привлачио сву пажњу његове рођене младости,

Разни су се народи сукобљавали ту у равно доба: на. једној страни Грци, Римљани, Франачки Крстоносци, и у наше доба Британско Царство; на друтој страни, Перзијанци, Сарацени, Татари, и Турци Османлије. Три или четир пута чинило се као да ће Европа поплавити Западну Азију, и учврстити се у њој тако да ће апорне земље за увек остати утеловљене у западном свету. Александар Велики, и после њета Римљани, освојише потпуно Малу Азију, Сирију, и Египат, и усадише у њих тако дубоко законе и језике Запада, да је изгледало невероватно да би ти крајеви и после стотине тодина могли пасти натраг у оријенталство, А опет. с друге стране, Первијанци, у давно предхришћанско доба, па онда Мухамедови Сарацени, у раном Средњем Веку, Татари из куће Џинтиз-Кана ; у каснијем Оредњем Веку, и отомански Турци у новија времена, оцепљивали су замашне делове Европе и припијали их Истоку. Шест стотина. година. била је Јужна Шпанија оријентална земља. и црпла је своју културу и своју веру од Меке и Багдада. У сличном положају налазио се Царитрад са својим залеђем. у Европи дуже него четири и по столећа. И данас. у овоме часу, није поуздано да неће тако остати још коју тодину дана, — захваљујући међусобној суревњи-