Nova Evropa

вости међу Хришћанима, који и сад, као и у току целога прошлог столећа, одлажу оно што мора доћи, и остављају још увек Султана, пако са пртљатом спремним ва, пут, да седи скрштених ногу на Златноме Рогту. "о

Ми смо навикли да, сматрамо крсташке ратове као једну јединствену појаву, због тога што у покрету једанајстог и дванајстог века, који је бацио легије хришћанскога Запада на Палестину и Сирију и Египат, превлађује религијовни моменат. Старија покољења историчара који су сматрали себе грађанима света, и живели у уверењу да. што људи раде посматрају озто с гледишта филозофског космополитанства, држали Cy крсташке ратове искључиво неравумним изливима слепог фанатизма, који је проузроковао недогледне губитке у животима и огромно траћење блага, без праве сврхе. Они нису видела, да. је уистини тај велики покрет био тек једна од најживљих и најсликовитијих епизода оне бескрајне борбе између Истока и Запада. Антагонизам између Европе и Азије узео је само нов облик, а што је тај облик у томе часу носио религијозан карактер, зато није био крив Запад, — први покрет те врсте учињен је на азијској страни.

Маври, које је Мухамедово учење извукло ив њихових пустиња, и који су прекрилили азијске и афричке покрајине Источног Римског Царства, или Готско Царство у Шпанији, ишли су напред освајајући, и освајали су, са чисто религијовним ратним повиком: »Бог је Бог, а Мухамед је пророк: народи света морају се приклонити Корану, харачу, или мачу.« Пошто су остали више од четири столећа у опасности пред мухамедовском навалом, народи Запада дигоше се најзад на одмазду, и покрет, по свом облику исто онако фанатичан као што је био онај који су подувели Сарацени у седмоме веку, понео је као олуј витешке коњанике Западне Европе према Истоку, и уродио је великим нападајем који учини Јерусалим, Антиохију, и Едесу, за неко време престоницом хришћанских држава. Био је то један нов повраћај шеталице на сату, која се једнако кретала тамо и натраг, све од дана Дарија и Великог Александра. Брзину којом ће се шеталица кретати, овамо према Западу, или натраг према Истоку; узроке доласку сваког таласа нових освајача, као и која ће раса предводити руљу при сваком таком освајању, — све то није могао предсказати никад ни највећи пророк. Али сам процес једнако се настављао: Године 1090 било је крајње време да опет отпочне кретање шеталице уназад — исто као што је било већ крајње време да отпочне и тодине 1918, тада задњи пут, када је Велика Британија први пут била, вођом покрета.

Не одговара стварном стању ствари мишљење, да се 1095 тодине Хришћанство налазило у тежем положају него икада раније, и да је поход на Турке и освојење Јерусалима био једини пут к спасењу. Бар двапут пре тога стојале су ствари за хришћанску Европу још горе. Цариград су опсађивали Муслимани још у годинама 678 и 717, и никаква помоћ није му тада дошла од Запада. Хапије, посетиоци Оветота Гроба, злостављани су и раније, али Хришћанство