Nova Evropa

Вест о томе, да су у Сарајеву убијени Фрања Фердинанд ч њетова жена, изазвала је најдубљи утисак по целој монархији. Али их је мало било који су их искрено оплакивали; да није било војних кругова и најближе околице покојника, не би се, може се рећи, ни онолико манифестовала туга за њима. Узак је био круг оних који су престолонаследника волели. И да Берлин није хтео рата, не би та било због Фрање Фердинанда.

Од часа кад су стигли први гласови о атентату у Сајлерштете Бр. 30 (где је било Заједничко Министарство и Министарство за Босну и Херцеговину), па до пред предају ултиматума, Орбији, владала је у министарству депресија. Уставно, оно је било одговорно за догађај у Сарајеву; одговорно пред светом, који није, наравно, знао, да заједнички министар финансија, Билински, није крив више нето ма који други министар у Аустро-угарској за оно што се девило. И он и његови чиновници попреко су гледани, заједљиво пецкани и нападани од осталот чиновништва. И Билински и његови подручни ортани изгубили су одједном сваки додир са спољашним светом, особито са представницима страних држава, Сваки покушај да се дође до разговора са заједничким министром финансија, био би у то доба, на више мање леп начин, онемогућен. Најтеже је било нашем посланству, које је баш с овим министарством одржавало добре везе и редовне односе. Министар Билински био је скров Аустријанац, али за време наших ратова 1912—13 његове су симпатије биле на. нашој страни; лукави чича осећао је ипак известан понос што Оловени побеђују вековног душманина. Због тога је имао и

неких неприлика и несугласица са ситничарским бирократама на Балпладу.

Из тих првих дана по атентату датира се и следеће писмо, које је Билински, министар за Босну и Херцеговину, упутио 3. јула nm. н. 1914. шефу земаљске владе, Фелдцајгмајстору Поћореку у Сарајево. Писмо гласи:

»Начин на који се води истрага против атентатора изазвао је у свима меродавним круговима — нарочито услед оскудице сваке дискреције — оправдане прекоре, те сам сматрао за потребно, да Валпој Преузвишености у данашњем телеграму скренем пажњу на неопходну потребу, да се овоме одмах учини крај. Но и пре мојих последњих телеграма, тамошње управне власти показале су се слабе, јер њихова најпреча брига требала је бити да од самота почетка устану најенергичније против путовања блаженопочившета Господара. Надвојводе, Вашој је Преуввишености најбоље познато, да су и план и извођење пута утврђени искључиво са војничког гледишта, и то једино између блаженопочившегта Надвојводе и Ваше Преузвишености. Сваки мој утицај у томе пројекту био је искључен, у толикој мери да нико од чиновника у подручном ми Министарству није био посвећен у ствар. Стога сам најмање могао очекивати, да ће се један чисто војнички програм претопити у једну нималс војничку посету у Сарајеву. А да сам из извештаја Ваше Преузви-