Nova Evropa

марљивог радника, истрајног на послу, и отворили му врата великих државних институција у којима царује солидни медиокритет. Држећи се чврсто оне средње линије коју му је брижљиво читање Књига помогло да на овом пољу брао достигне, г, Веснићу је остало још само да постане чланом Краљевске Орпске Академије Наука.

=

У политици његови кораци били су мање поуздани, лутао је у почетку па за дуго никако није могао да се пробије из позадних редова и да поправи свој ранг, Нашавши се у партији која је имала на своме челу Пашића, Протића, Пачуа, Милована Миловановића, он се морао задовољити улогом више или мање немог фигуранта. Његово кратко министровање пре много година прошло је незапа"жено и заборавило се. Оно што је у његовим књигама тако бледо и безлично изражено, показало се у политици млитаво и бескрвно. Г. Веснић је човек без темперамента, без борбене способности = без отпорне снаге, Па ипак, и ту је он дао, према, својој општој мерг, једну поштену средњу дозу страдања. Он је у пожаревачком 38твору поднео жртву коју су захтевала његова начела слободоумног човека, и одужио се на тај начин својој странци. Странка му је то вратила отворивши му пут у дипломатској каријери.

Изгледа, да је то био прави позив г. Веснића. Без програма = без политичких идеја, он није могао постати вођ радикалских маса: без оштрине пера, и бев говорничке инспирације, он није могао бити партајски заточник; без бруталних манира и ћудљиве упорности, он није могао држати у својим шакама скупштинске клубове. Утлађен, с одмереним манирима, бираних израза, с довољно хладноће да стави људе на пристојно одстојање, г. Веснића као да је судба одредила за дипломату. У страном свету он је морао чинити утисак једног изданка старе дипломатске школе, која, је сва питања решавала у канцеларијама и по формуларима. Наши су га људи сматрали као одрођеног шумадинца, који се у Молијеровој постојбини изметнуо у грађанина-властелина и, поставши туђинац скоројевић, изгубио своје домаће навике,

Тај спољни изглед, међутим варљив је. Г. Веснић, ван сваке сумње, сачувао је, у свој потпуности, своја народна осећања. Више света, он је и као писац и као политичар био и остао нацијоналист, у лепом смислу те речи. Као такав, он је дао све што је могао, Он није имао великог успеха ни за време рата ни за време конференције мира, често пута не својом кривицом, али је наша ствар увек имала. у њему браниоца који је и разуме и воли, и који и сам трпи што није у стању више и боље да учини.

Хе

У нашој новој држави он је трећи председник једне Владе која је, овако широко састављена, имала услова да постане моћна и да извуче земљу из вртлога у који су је бацили унутрашња несређеност и спољашње тешкоће. Али г. Веснић, по целој својој прошлости,

98