Nova Evropa

6 обзиром на. схватање, па онда с обзиром на приказивање у г Јовановићевим обрадама. |

Француски научник, математичар Поенкаре, написао је у уводу једне своје књиге ово: »Вели се, душа се мора ослободити предрасуда и страсти, па да се дође до моралних истина; а ја питам, зар то исто не вреди и за научне истинеб« У тој реченици лежи велика светлост, Пре света, један математичар подводи под исти принцип и моралне и научне истине; затим подводи под исто биће душу и разум. Не везује предрасуде за ум, а страсти за душу, него вели да се душа има опростити и једног и другог. Ко познаје, не кажем баш дела, али бар неколико разних увода Поенкаре-ових, тај зна шта хоћу да констатујем. То, да је тај математичар уједно и уметник, да не мисли математику само из математичког менталитета, да је то човек у коме Велики Пан креће идеје и речи.

Поенкаре-а сам споменула случајно. Могла сам, од Платона па до Меколе-а и Емерсона и Гијо-а и Бергсона, споменути још и друте научнике-уметнике. А навешћу, пре нето што из тих навода изведем тезу, један сасвим незнатан, али доста занимљив случај. Баш ових дана ми дођоше до руку два стара шшањолска монографичара, који су разрађивали епоху пред седмотодишњи рат, и који говоре о министрима, аустријског цара Леополда. Један, акуратно, почиње са читавим арсеналом тајних састанака, датума, курира, нота, подметања и надметања, и кињи Леополдове министре на начин један да би и сам Велики Инквизитор имао од њега шта да научи. Други, Лерида, посланик шпањолски у Бечу и познати писац онога доба, почиње овако: »Министри Леополдови ме потсећају на рогове коза у моме родном крају; а ти су рогови мали, тврди, и јако уврнути«. И на том је осмеху од фразе написао онда и лепу, а вероватно и праведнију оцену од оне прве.

Тева би пак била то, да прави уметник помаже правом научнику. Нико се, при испитивању и суђењу, не може боље оделити од страсти и предрасуде него човек који је хармоничан комплекс научника и уметника. Научник схвата и црпе садржину без предрасуда, јер је њему на том послу најпре у моћи да остане миран и прибран. А уметник приказује без предрасуда, јер је њему опет на том послу најпре у моћи да буде узвишен.

Такви духови, наравно, нису одвише многобројни. Али ма колико ретки они били, г. Јовановић је извесно један од њих. Како би изгледала студија о Оветозару Марковићу да г. Јовановић није уметник; А како изгледа оваког Задржана је бујица живота, и извађени су, на једну страну блато, а на другу злато. Па онда% Онда би г Јовановић са златном предрасудом завршио тако што би сакрио блато, а истакао злато, А г. Јовановић са блатном предрасудом би сакрио злато, а истакао блато. А г. Јовановић без предрасуда, у оним овојим класичним резимеима на крају одељка и на крају рада. смеша опет и блато и злато, крене поново бујицу живота, блатнозлатну, каква јесте, каква је увек била, каква ће увек бити. Г. Јо-

60