Nova Evropa

позив био да изазове потрес у души својих савременика, да пробуди

савест у њима, да их повуче собом на виши морални ниво, па ма, на

крају крајева, морао тај покушај и главом платити... Замерати њему ашто није био „наоружани пророк“, што није поклао своје противнике,

и што није мачем ширио своје идеје, има исто толико смисла колико

замерати Исусу, што је ушао у Јерусалим са дванаест апостола а не

са четом војника, и што није побио фарисеје, пре него су они њега разапели. | Морална криза коју је Савонаролина појава изазвала у Флорендији, није се Макнавелија ни дотакла. Његова душа није била обогаћена никаквим новим осећајем; у њој није забрујало ништа необично.

Једино, његов ум био је обогаћен једним политичким искуством више.

Из трагедије Савонаролине Макиавели је извео ту поуку, да се чисто

моралним утицајем не може створити ништа трајно, и да овим светом

влада мач а не вера. И зацело, такав коментар још никада нико није написао на живот једног апостола и мученика...“

У том, иако јако скрећеном одломку, ја налавим снажну илустрацију онога што сам малочас рекла о метафизичким везама, преко логичних веза, код људи који су уметници-научници. У том одломку је есејист сабрао неколико садржина Савонаролине трагедије, а уметник их је приказао на начин који потреса, који чини да се текст све тишим гласом чита, који изазива оне чудне паузе кад човек, не дишући, живи само душом.

Али та локална, уметност овде, то је само једна енунцијација још дубље и озбиљније уметности која лежи у сваком атому текста, коју ја лично осећам у сенци свакога слога, Није ту само трагедија оне идеје да се у конкретном животу све цепа и дели и сузбија, да душа не познаје разум, да су највећи савременици један другом туђи, да човек не разуме човека. Ту ето, над тим процепом трепти велики уметнички уздах: ко ће отуђено вратити извору, како ће се Савонаролин мученички и Макнавелијев пепео помирити И отуд. завршна реченица, г. Јовановића далеко је од оне коју би ставио ч0век-неуметник, човек предрасуда. Нити је та реченица свечани реквием спаљеноме, нити је страшна клетва окореломе, него је, као паперје лак, ако хоћете безначајан, ако хоћете свезначајан уздах: »И заиста, такав коментар још никада нико није написао на живог Једног апостола и мученика«.

| Да видимо сада да ли можда У стилу приказивања уметник није на штету расправљача и критичара.

Уверена сам да свако од нас има мање више сталну представу о комплексном стилу г. Јовановића. Али незнам колико су појединци улазили у сепецијалнија расматрања, и колико је њих опазило Једну фрашантно карактеристичну појаву, т. j. да г. Јовановић, поред све живости и драматичности саопштавања, у неким областима свога приказивачког стила показује чудну строгост, сувоћу и шкртост. Истиче једну врсту сиромаштва, и то је истиче свесно и по унутрашњој потреби. Једном речју, тамо, где бисте то најмање очекивали, научник потискује уметника, Јаки онај уметнички елан стаје, савија се чврстом неком вољом на троје на четверо, и нестаје негде унутри.

69