Nova Evropa

Под овом општом напоменом крију се нека моја запажања на схему анализирања и синтетизирања, на. језик, и на неколико помоћних фактора при формалном и садржајном везивању реченица у Г. Јовановићеву стилу приказивања.

Нека ми буде дозвољено навести ред кратких ставова, све из познатог приказа биографије Мирабовљеве од Бартуа. »Мирабо нити је био у стању да очува власт коју је имао, тим мање да придобије власт коју није имао«. »Краљ се није могао решити на борбу са револуцијом, а није се могао одлучити ни на измирење с њом«. »Мирабо је вршио магнетски утицај на гомилу, а није умео задобити просто поверење једног важнијег човека. « »у Мирабоу је било помешано добро и зло.« »Он је имао највише политичке особине и најниже, « »Барту нема снаге да, се одликује, али има вештине да се не компромитује.« Антитеза, зато што је чиста и прецизна, упада, наравно, одмах у очи. Али ја налазим да форму схеме треба, још и изнутра, разгледати, Између две маркантне, две гореће, две крајње и супротне тачке разапиње г. Јовановић ситуацију или карактер и таленат овога објекта, и постизава тиме то, да све садржине, које леже између тих јако осветљених жижа, искачу пред нас одма, и врло пластично и јасно.

Продужујем са навођењима из Милоша 0 бреновића. »Или ће Србијом управљати један кнез који долази на престо по праву. насљедства, или ће њоме управљати један кнез кога Европа по вољи поставља и збацује — према томе, или се могло надати да, Орбија буде полусамостална држава, или се било у опасности да остане турска гувернија«. »ТГртовачки агенти Милошеви били су тако с једне стране турски лиферанти, с друге стране руски шпијуни — на тај начин је Милош доводио у склад своје дужности према Русији, свом протектору, са својим дужностима према Турској, свом сизерену«.

Наводим из Криспија. »Туђе тежње и интересе стављао је Ђизмарк у службу своје политике.« »Али ако Бизмарк није тражио да има више но што је имао, он се плашио да не изгуби што је имао.« | Наводим из Макиавелија. »Владалац се уздиже над својом поквареношћу као неко олимпијско биће које по себи није не добро ни рђаво, али које, како кад треба, може да буде и добро JI рђаво.« »Најбоље би било да се поданици владаоца и боје и да га воле. Али кад обоје није могућно, боље је да га се боје. Боље је да се владалац ослони на једну силу, којом по вољи располаже, нето на једну блатодарност, која зависи од туђе воље.«

Итд. Итд. Оваких је примера тма, То су стубови г. Јовановићева стила. То су пропилеје његова стила, кад се узме како је свако од тих места и тешко по садржини и лако по елетанцији. Али, порел света, тога, тај је склоп стереотипан. И то толико стереотипан, да би бев зналачког и уметничког варијабилитета који покрива схему, постао врста, манира.

69