Nova Evropa

___»Ови листови, међутим, нису написани далеко од дневног жатора, у кули од слонове кости, и што у њима стоји није »! ћазјоте pour ]' histoire«,

»Јер, прво и прво, спада у духовну реконструкцију Европе, да се покаже за један народ, који су криво разумели и неправедно осудили, да, и он има неба над собом, и да има звезда на том небу.

»Друго, овде жуборе таласи једне реке која. и наше обале роси, — јужнословенски је препород духовна повест јужнословенске државе, а ова ће постати непосредним суседом наше немачке републике кад се будемо ујединили с браћом у Аустрији,

» Треће, познавање надијоналног развитка једног туђег народа помоћи ће да савладамо свој рођени нацијонализам, уколико је овај тесногруд и ограничен те услед тога и опасан; те ће тако допринети бар камен за будућу зграду удруженог човечанства,

» Четврто, пето, шесто, и све до стотог, — Јужни су Оловени заслужили да, баш Немци једном науче ко су они, те да их познаду боље нето што су досад имали прилике из несланих досетака шаљивих листова или из незграпних описа новинара незналица.«

Војислав Ј. Илић-Млађи, Антологија српске лирике од Бранка до данас.

» У овој књизи има доста новога и доста доброга.« Штета, само што је оно што је у њој добро, из Антологије г. Богдана Поповића, а оно што је у њој ново, није добро. Нове су, на пример, али нису добре, уредникове напомене на крају књите. Оне су написане парафразом на предговор г. Богдана Поповића у његовој антологији, и у полемици и опреци према њему; као што је уошште цела ова повелика Књига постала, како по свему изгледа, »ув . инат« Антологију т. Богдана Поповића: с очигледном намером да покаже, шта у оној антологији не ваља и како ју је требало саставити. Намера је промашила. Иначе се састављач ове антологије држао, углавном, п песника и песама које је у своју књигу унео г. 5. Поповић, само је све испремештао и криво поређао, »исправио« стихове »да буду лепши«, развводнио и проширио обим песмама свога рођенога укуса, и речју — начинио књигу другога и трећега реда, да би тукао књигу првота реда.

Најинтересантнија су новина у овој књизи свакако поправци у песмама и стиховима. које је уредник предувимао, да би појединим песницима и неким њиховим песмама »уздигнуо мерило« те им омогућио улав у своју антологију. Бранко Радичевић, Ђура Јакшић и Змај Јован Јовановић остали. су, јадници, до краја свота живота у заблуди о лепоти неких својих стихова: и умрли су оставивши их неисправљене, »у траљама«. Срећнији је Милан Ракић, јер ето он жив тледа како му антолотичар прекраја песму и одсекавши строфу спасава је, и оваку каква је сад — али само оваку кусу — промовише »једном од најлепших у нашој литератури«.