Nova Evropa

тетима најозбиљније и најенергичније тражити, да свом снагом и сложно настоје око тога, да ниво ђачких испита медицинара код нас буде подигнут и стално увдржаван на највећој могућој етичкој висини и моралној строгости,

Друта, пре свега, осталог важна ствар јесте: да наши медицински професори створе што пре једну јужнословенску медицинску номенклатуру и терминологију. То је потребно из два врло јасна разлога, о којима тешко да може бити сумње. Имамо три медицинска факултета, који су распоређени чисто племенски, т. ј. имамо »српски« медицински факултет у Београду, »хрватски« у Загребу, и »словеначки« у ЈБубљани, Нећемо да говоримо овде сада. о томе, да ли је било потребно подићи одмах три медицинска факултета, и да ли је добро-да су они племенски разређени. Али онако како данас ствар стоји, постоји еминентна. опасност грађења и стварања тројаке медицинске номенклатуре и терминологије. А без јединствене медицинске номенклатуре и терминолотије није апсолутно могуће замислити нити предавања професора, нити учење ђака на нашим медицинским факултетима.

Рад наших медицинских факултета на етичном подизању ђачких испита, и око грађења једне јединствене јужнословенске медицинске номенклатуре и терминологије сматрамо првим и главним радом у овај час. Ми моментано не тражимо од наших медицинских факултета, обиље оригиналног и епохалнот научнот испитивања, нити крајњих техничких виртуозитета и куриовитета. То је засад споредно, и за То има времена, Да и то може да буде једном, у току времена, кад се развијемо, потреба је да има и постоји оно прво.

Не можемо се овде дубље упустити ни у описивање и излатање начина, како је најбоље да се горњи посао изведе, али озна“ чујемо заједнички и споразуман рад сва три факултета (кад их већ има) као нешто примарно, неопходно, нешто бе чега, све губи смисао.

Има. још ово, — на што морамо да се осврнемо, а то је: скученост материјалних средстава за медицинске факултете, како их држава данас може да пружи,=— наша, тако рећи, државна, сиротиња. Држава не даје новаца, па факултети не могу пуном паром да крену напред, — то је чињеница. Ако је то истина, да наша држава данас није у стању да медицинским факултетима даде ни минимум који се тражи, онда остаје, да се медицински факултети живо и енертично обрате на приватну иницијативу. Јер познато је да у овој сиромашној држави живи врло много ботаташа; а опет знамо, да су и у ботатим државама појединци из приватних средстава подизали огромне и дивне научно-медицинске институте и школе, Укратко: медицински факултети треба да се сами боре за свој опстанак, кад није друкче. И није уображење. нити претераност, ако тврдимо, да у нашој приватној инипијативи може да буде још помало и идеализма. Уместо да се скрсте руке, треба само да се стетну песнице!

Др. Л.

91