Nova Evropa

Јене, постепено се одвајају једна. од друте. Те две душе нису увек, Као што би се могло мислити. човек и жена. У своја два најбоља романа, Ричард Феверел и Хари Ричмонд. Мередит прича раздвајање оца и сина, — и то раздвајање није ништа мање трагично него оно човека и жене у његовим другим романима,

Свако такво раздвајање претпоставља две различне природе. које испрва нису свесне своје различности, него тек постепено долазе до свести о њој. Обично, од ове две личности, једна. је већма, увиђавна, Свест о њиховој различности развија се поглавито код ње једне, и она постаје жртва тог основног психолошког неспоразума који ју је везао за несродну душу. Процес равочаравања који се у њој врши, Мередит прати у свој његовој постепености;: свака нова глава, у његову роману бележи нову фазу у том процесу, и разлика између те нове фазе и оне раније састоји се само у најтањим нијансама У Егонисту, који важи као најдубљи, нако не најбољи роман Мередитов. ово бележење нијанса постаје права психолошка микроскопија: одвајање једне веренице од њеног вереника, које се свршило за неколико дана, аналисао је на неких пет стотина страна тога компактног романа.

На једном примеру најбоље ће се видети какве су врсте Мередитови романи. У роману који се зове Један од наших осваЈача, Виктор Раднор, једна врста, модерног надчовека, милионар који је сам стекао своје милионе, живи невенчано с Наталијом Дретон, јер није могао добити развод свога првог брака. О истом оном енергијом и смелошћу која му је тако· добро послужила у пословима, он покушава натерати свет да прими Наталију, као да би ова била његова законита жена. Он се без снебивања јавља с њоме у друштву, и представља је као »Госпођу Раднор«. Али тдетод се појави, његова се тајна пре а после прокљуви, и зато, од времена на време, он мора да мења друштвену средину у којој се креће. Виктор и Наталија живе у вечитој опасности да буду »бојкотовани«. Ту нервну натегнутост, тај живот у лажном положају, ту борбу са светом, Виктор издржава. добро: то одговара. њетовој освајачкој природи. Наталија, напротив, чезне за повученим породичним животом; снага да пркоси свету, њој недостаје; она, се ни сама није помирила са погрешком коју је учинила, и њен невенчан живот изазива код ње грижу савести, — Испрва, заљубљена у Виктора, са слепом вером у његове надчовечанске моћи, она се дала повући њиме у вртлог друштвеног живота; али постепено њој бива, јасно, да то што може да издржи он, не може да издржи она, — и да она није жена каква треба једном освајачу. Од тог тренутка она почиње критички проматрати свога мужа. Ако је пре видела само његове добре стране, — њетову снагу, активност, кураж, — сада види и његове рђаве стране, — његову неделикатност, недовољну скрупуловност, подложност самообмани. Он је према њој врло добар, али њена је савест финија од његове, и,

духовно, она Не може бити његова жена. Роман се свршава тиме,

98